„Хоћу да не будем овца“

Под плаштом доброте и самоизградње, тјерају нас да будемо исти. Добар је овакав, паметан је онакав, срећан је такав… бла, бла, бла.


Императив, чак и кад носи афирмативну поруку, остаје императив. Чобанин је отворио тор, овце више у њега не тјерају пси већ умилна арија елегична.
Нећу да будем овца, орило, горило.
Нећу да измиче раме туђим сузама да се не би запатиле и у моме оку. Туђе сузе нису коров, оне само траже руку која би их обрисала. Нећу да напустим људе кад им је лоше и да им стављам етикете паћеника на чело само да не бих доживјела и тугу која није моја.


Све је чешћа реченица: „Бирам само позитивне људе.“ А чиме смо их заслужили, то не питамо.
Уз исту ту реченицу веже се „ја сам добар“ констатација. Ниси, рођаче. Ти бираш, ти одустајеш, ти тражиш, ти не знаш да се кроз патњу расте, ти си егоиста. Не чуваш себе од вампира, ти чуваш себе од сопствене немоћи. Ти вјерујеш да је свијет добро мјесто само ако је добро теби. У тору, гдје свака душа отима храну не питајући има ли и за другог.
Даћеш руком, да умириш сопствену глад за принципом доброте.
Хоћеш ли дати мислима, вјером у човјека, неодустајањем од падајућих?


Уче нас да будемо овце. Да ходамо у стаду али да оног који падне прескочимо.
Нећу да будем ни човјек, ни добар човјек.
Хоћу да не будем овца.

Јелена Миленковић – ЈММ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *