„Ђе ће на мушко“

Слабо устаје више. Стално сједи, држи штап крај себе, час га подиже као да неком пријети, највише новом дану и новим временима, а онда га спусти и утоне у испрекидане мисли о давно прохујалим временима.
Устане понекад, само кад мали Лазар уђе у кућу. Други ко слабо и улази. Тако је навикла. Устани трудници, учили су је, можда мушко носи. Лазарева мајка чисти кућу. Велику кућу која јој не треба. 12 соба. Зашта ће ми. Није то за мене. Са Лазаревом мајком прозбори тек коју. Са женама никад вољела причати није. Са Лазаром разговара. Прича му о Чеву, одакле је потекла, о Метохији гдје се родила. О Липљану гдје се удала. Казује му о чевским капетанима, о краљици Милени, која јој је даљи род била, јер обје су од Озринића. Бесједи му, који арнаутски фис држи бесу, који јок! Додаје, да је Црногорце и Херцеговце, покојни краљ населио на Косову јер само они су могли са Шиптарима причати и ако треба против њих ратовати. Жао јој што је син давно довео у Београд. Прича Лазару да сања да је остала у Липљану и да се замјенила са Шиптарима кад су напали. Двојицу је убила, док јој трећи није куглу смјестио у срце. Лазар је помно слуша, она мисли да баш и не кабули све што му прича. Некакав је мек, ко патишпања. Доће ми син и унук, доће и праунука, Кристина јој нађели име, слично њеном. Није им по вољи било да је тамо у Њемачкој назову Крстиња. Мајко то ти је исто, рекли су јој. Доће Кристина па ће те се играти. Она је твојих година, говори Лазару
Како је овако пиргава? На мајку Швабицу се уметла. Само зна рећи баба. Љуби је и искрено грли, ипак, није крв вода, иако јој није право што је унук оженио Швабицу и њу воли. Ако је добра њему, богами је и њој. Шта би покојни Трифко за њу рекао. Четрдесет година скоро за њим носи црно. Није јој црна роба додијала. Шиптари га убили док је косио ливаду. Онда је косила она, са пушком близу себе. Устаје док улази Лазар. И трудници се устани, можда мушко носи, говорили су јој тако. Ево Лазаре Кристине, не зна бекнут нашки, али имате ви ђеца свој немушти језик па се играјте. Гледа ђецу док се играју. Нашли се. Морају се ђеца играти, чија год била. Играла се и она са малим Арнаутима. Морају се ђеца и посвађат. Ево их сваде се. Види мале што је кочоперна, то јој је богами на нас. Нек је и од нас нешто остало. Лазар лежи на земљи, Кристина стоји више њега и прстом му пријети. Лазар се држи за лице. Удрила га мала. Не дај на се, тако и треба. Гледа Лазара како устаје. Гледа како отвореним дланом замахује. Гледа како се шамар спушта на пиргаво Кристинино лице и како она бјежи дозивајући мајку Швабицу. То Лазаре, у себи говори, удри кучку нек зна ђе јој је мјесто. Ђе ће на мушко.
Сједи и даље, слабо устаје, држи штап крај себе, час га подиже као да неком пријети. То она у себи води битку између крви и традиције, између старих времена и нових обичаја који незаустављиво долазе.

Раде Ликић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *