На данашњи дан рођен је Јован Дучић


На данашњи дан 1871. године у Требињу рођен је српски писац и дипломата Јован Дучић, члан Српске краљевске академије, чије је стваралаштво изузетне версификације ударило печат српској поезији у првој половини XX вијека.

Јованова мајка била је Јока која се први пут удала за Шћепана Глоговца са којим је имала сина Риста и кћер Соку (Ристо ће бити тај који ће свом полубрату Јовану омогућити школовање). Други пут се Јока удала за Андрију Дучића из Подгливља са којим је родила кћер Милу и сина Јована. Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику.

Јован Дучић је похађао основну школу у свом родном мјесту. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890—1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протерале због патриотских песама. Због њих Јован Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, песник није могао наћи учитељску службу готово нигде, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу. Као учитељ Јован ради у Мостару од 1895. до 1899. У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла.

Исте године Јован Дучић одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу. На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара.

Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији.

Од 1912. до 1927. Јован Дучић службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926 — 1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније Јован је враћен на место отправника послова посланства у Каиру. Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, а до распада Југославије посланик је у Мадриду.

У доба инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Јован се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.

Јован Дучић умро је 7. априла 1943. у Герију. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља песника испуњена је 22. октобра 2000.

Прву збирку песама Јован Дучић објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Најпознатије песме су му: Песма жени, Јабланови, Залазак сунца, Рефрен, Сусрет, Поезија, Љубав. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.

Под режимом Јосипа Броза био је прокажен и оптуживан за четничко опредјељење.

Јован Дучић о жени

Жена добро зна да је слаба само када воли.

За човека су божанства једна веза између њега и космоса, а за жену су божанства само једна веза између ње и човека.

Човек влада женом само кад влада собом; а ми владамо собом само кад више мислимо него што осећамо.

Као што гусенице имају боју листа на којем леже, или као што полип добије боју предмета за које се ухвати, и жена кад лаже даје себи изглед какав јој треба.

Има и код најзаљубљеније жене једно место у души које хоће да се свети оном којег воли: једна мрачна клица неверства и злоће, коју ни самој себи не би умела да призна.

Код жене је урођено да вара на мало и велико, свесно и несвесно, намерно и ненамерно, а врло често и без икакве зле намере, и чак сасвим често из најбоље намере.

Лепа је свака жена, осим оне која мисли да то није, и оне која мисли да то јесте.

Много пута жена не воли мушкарца ни чијој се лепоти највише диви, јер свака жена инстинктивно осећа да је физичка лепота женско оружје, а она то своје оружје не воли да види у рукама мужа или љубавника.

Нема несреће мушкарчеве коју жена није у стању да сасвим неутрализира, или веома ублажи. Величина жене је у великим моментима; у ситним догађајима, она је ситна.

Непомућена срећа у љубави, то је не тражити од жене верност.

Пронаћи добру жену, то је тешко као пронаћи у свом врту извор петролеума.

Ретко која жена виси о руци мушкарца који је био одиста човек њеног укуса.

Ретко која жена хоће да освоји духом, још мање душом, а најмање добротом.

Ретко се која жена, и после највеће поруге, одвоји од човека док се претходно није побринула да не остане сама.

Савремена жена, то је жена која је спремна да изгуби сваку врлину, и ону у којој је једино била виша од мушкарца, само да задобије право на оно због чега се и сам мушкарац увек сматрао нижим од жене. Она више није наша жена, ни мајка, ни другарица, ни сарадница. Сишла је на улицу, напустила кућу, оставила другима своју децу.

У браку жена тражи све што јој се допада и узме све што се може отети.

Више него мушкарац за себе, жена тврдо верује да без својих порока не би могла имати ни дана задовољства и да би је велики број врлина само осиромашио, као што алкохоличар верује да би умро без своје чаше, и коцкар без своје коцке.

Први знак да једна жена одиста љуби, то је кад се у њој јави неодољива и болна жеља да добије дете од човека којег воли.

Жена често лако даје, али се лако не заљубљује.

Жена ће о љубави говорити с Алкибијадом, о филозофији са лепим Лисидом, али са старим и ружним Сократом неће разговарати ни о љубави, ни о филозофији.

Жена ће опростити мушкарцу и најтеже пороке, али жена не прашта другој жени ни њене највеће врлине.

Жена изгледа или као наша велика срећа или као велика беда; зависи од огледала у којем смо је ухватили.

Жена може да се занесе за богаташем или артистом, за војником или спортистом, за лепим или умним, али се најзад дадне, често за цео живот, сасвим друкчијем човеку него каквог је замишљала или желела.

Жена не воли љубав коју увиђа, него коју нагађа.

Жена нема осећања одговорности као ни дете; и она се брани сузама, а не разуверавањем. Али и кад моли за опроштење, то не значи да признаје кривицу, него избегава грубе сцене.

Жена пада из разних узрока: из љубави, из досаде, из страсти физичке, из сујете, из слабости воље, из интереса материјалног, из романтике, из маније, из перверзије, из освете.

Жена се често брани од порока срчаније и поштеније него мушкарац, јер зна да је не контролише само једно лице, него цело друштво, и породица, и све остало што су људи подигли против жене.

Жена се не служи лажју да нападне, него да се одбрани.

Жена је добар слуга а лош господар.

Жена се никад не гади пропале жене, као што се ми гадимо пропалог мушкарца; напротив, тражи њено друштво.

Жена се претвара и лаже, и кад љуби, и кад не љуби.

Жена у коју смо заљубљени престаје бити за нас обично људско биће, него или постане бели анђео или црни сотона.

Жена увек мора да има неког кога ће мучити, било мужа или љубавника.

Жена вас највише воли кад има да она прашта вама, а не ви њој.

Жене имају сталну потребу да буду вољене, и кад оне саме не воле, и зато се често предају и људима који су им иначе физички немили.

Жене не знају да поштују, него да воле. Стога оне не траже ни да ви њих поштујете, него да их волите.

Жене не признају прошлост, а још мање жале; оне грабе од сваког момента све што могу уграбити.

Жене разнеже срца, изграде језик душевности, профине начине и дигну љубав и лепоту до религије и мудрости.

Жене су стварно верније него што ми верујемо и верније су кад им се то не тражи, него кад им се то изискује.

Жену велики мушкарац занима само у почетку, јер то ласка њеној сујети међу другим женама, а и због тога што жена воли све што блиста.

Жену треба узети за оно што јесте, и не покушавати да је изграђујемо боље него што је Бог направио; а ако се жена узме за онакву каква је одиста, онда може још донети мушкарцу неизмерно пуно радости.

Да мушкарац одиста воли постојано само једну једину жену, потребна је машта која иде у привиђење и прелази у лудило.

Једино што мушкарци не опраштају другом мушкарцу, то је кад има лепшу жену него што је њихова.

Нико о женама не мисли горе него баш мушкарац који већ неку жену безумно воли.

Између жене и великог мушкарца постоји природан антагонизам, због чега су велики људи или избегавали суперијорније жене, или имали с њима само несрећне доживљаје.

Ја памет мушкарца рачунам по оном што каже, а памет жене по оном што не каже.

Жена је, ипак и неоспорно, највећа илузија човекова. Не постоји ни једна срећа која је у стању да домаши радост љубави. Све друго може бити слава, успех и сатисфакција, али је жена једино пијанство срца. Ни све тамне стране женина карактера као да не постоје него зато да буде осветљен само један њен део, онај у којем она највише зрачи и који је увек божанствен.

Жена може да се занесе за богаташем или артистом, за војником или спортистом, за лепим или умним, али се најзад дадне, често за цели живот, сасвим дукчијем човеку него каквог је замишљала и желела. Она увек подлегне јачем, а не лепшем и умнијем, ни бољем и милијем.

Осим пјесама, од којих су многе непролазне уметничке вредности, писао је и прозу (,,Јутра са Леутара“), путописе (,,Градови и химере“, ,,Писмо из Женеве“, ,,Писмо с Алпа“, ,,Писмо из Шпаније“), есеје (,,Благо цара Радована“, ,,Моји сапутници“, ,,Стаза поред пута“), студије (,,Гроф Сава Владиславић“).


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО