Како писати о обичају који је дубоко заглављен у времену и забораву, који се не примјећује, не издваја из прошлости, не издиже изнад живота, а досеже његову величину и открива смисао и вриједност обичних дана и обичних људи?

Ријеч БРАШЊЕНИК је данас толико ријетка и непозната, па не чуди што се његово значење готово изгубило, разриједило, у сваком случају у заборав нестало. Како онда објаснити његову дугу традицију и способност да брани и одбрани живот, доносећи радост људима у њиховим кризним тренуцима, скученим и сведеним животима, ако је потпуно потиснут на маргине етнологије?

Данашњи човјек живи у незамисловој комоцији наших предака, иако су они, у времену ироније, живјели спокојно и прилично задовољни, без довољно жита у амбару, струје, воде у кући, и још много чега неопходног. Уосталом, друга времена, друге скале потреба и вриједности. И тада се путовало разним поводима: неко у војску, неко за послом, на школовање, у рат, а свако цјелодневно и дуже одвајање од куће подразумјевало је да се са собом понесе барем парче хљеба. За воду се опет било лако снаћи, али за хљеб тешко. Тада није било сендвича и кока коле, посвједочио би песник. Док се у бескрај пјешачило, тај мали замотуљак у којем се налазила храна, пуна мајчине топлине, завичајне сласти, породичне и интимне страсти, називао се брашњеник или брашњеница.

Настао из вјечите човјекове тежње да подржи живот, брашњеник је вијековима везиван уз путовања, уз све што је промјенљиво, пролазно, али и за наду, спас, срећу. Брашњеник није само неколико комада бајатог јечменог или кукурузног хљеба и сира, већ порука и емоција, одраз и саставни дио једног времена, начин живота и карактера. Па ипак, и данас, кад се студенти и ђаци спремају на пут до места својих факултета и средњих школа, њихове баке, уочи самог растанка, дискретно, са пажњом да их не увриједе, уручују мале завежљаје у којиме се налази богат сендвич или још нешто укусније. Без обзира да ли путују авионом, возом или својим аутом, оне, уз молбу да то прихвате, додају: Нек се нађе уз пут, никад се не зна. Тај наш стари, вриједан обичај, пун искрене топлине и несебичне бриге, дио је некадашње свакодневице да се, једнако колико за дужи толико и за краћи пут, понесе храна са собом.

Одувјек је човјек, где год да крене, носио са собом оно што је имао и могао да понесе, а најчешће био је то хљеб. Пут без хљеба био је пут ризика, јер од свих граница најопаснија је граница глади. Ништа тако неупитно и безусловно, као глад, не сужава животни и географски хоризонт. Ко је имао хљеба код себе био је сигуран и духовно сит. Тај мали замотуљак био је пун радости, отмјености, раскоши, сигурности, аманета, мајчине сузе и очевог сустегнутог дрхтаја. А како и не би кад је мајка данима размишљала шта да спреми свом сину или кћерки за брашњеник. Хљеб, који би умијесила, није био као онај свакодневни. Док га је месила руке су јој дрхтале и по нека суза капнула у тесто, свесна да на тај начин брани и штити живот најдражег, као што то чини поред свог огњишта. А тек њен дрхтав загрљај и поглед пратили су путника данима, а њој остајала урамљена слика вјечите успомене. Није изостајао ни аманет: -„Молим те, чувај ово ко очи у глави.“ Опхрвани, занијети и изгубљени у мислима и осјећањима туге због одвајања од најближих и завичаја, брашњеник је преузимао улогу водича кроз уске шумске стазе, кишне и сљежно непрегледне голети планинских висоравни.

Хљеб је био неизоставни дио брашњеника, свеједно да ли од јечма, овса, пшенице, кукуруза, битно је имати га, јер гладна уста, гладна душе, не питају од чега је. Најчешће се користио црни хљеб, који је био богат минералима, влакнима, протеинима, и давао изразито јак осећај ситости. Путници из имућнијих породица у свом брашњенику имали су пшенични хљеб (сомун, погача) или пите, лепиње од мијешаног брашна, сухомеснате производе, квалитетан сир, али и разноврсније колаче, најчешће гурабије. Оне се лако припремају, дуго трају. Биле су дуго времена најљепши поклон.

Брашњеник може бити завичајни, дјевојачки, студентски, војнички, раднички, свадбени, ученички, косидбени, планинарски, сточарски.. Такође могу бити лаки, групни, тешки, обимни, топли, хладни..Од наведених најчувенији су завичајни, војнички и студентски. Завичајном брашњенику се радују земљаци, посебно ако живе у иностранству; студентском су увек били одушевљени цимери, а војничком другови из разних крајева. Знали су то родитељи па су настојали да у таквим ситуацијама буду издашнији како би своје дијете учинили поноснијим, приказујући га код његових другова у најбољем светлу. Позната је максима: Покажи ми брашњеник па ћу ти рећи одакле си. У нашим крајевима од вајкада је обичај да се војнику, ученику, студенту, болеснику, осуђенику, раднику, иде на испраћај. Том приликом носи се пристојан поклон, посебно ако је путник намјерник из сиромашне куће. У таквим случајевима брашњеник је тежак, обиман и богат.

У метафоричном смислу брашњеник може да значи блискост, глад, оскудица, преживљавање, наслијеђе (литерарно, стваралачко, традицијско, имовинско). Може да буде метафора овејаног живота и голог човјека празног стомака, као своје посљедње истине, али и менталитет села. Познате су изреке: Људи носе свој брашњеник на штапу, не могу побећи од дјетињства; свакоме је још увек остало нешто од онога што је са собом донео у свом завичајном брашњенику, и то лагано крчми. У пежоративном смислу може да значи корист, интерес. У војничком жаргону, под брашњеником се подразумјевала већа пошиљка хране или муниције. Постоје и духовни брашњеници као насљедство предака. Брашњеник је, без дилеме, најбоља и најпознатија метафора мирног и срећног пута, гдје хемија између хране и човјека чини пут узбудљивијим, са пуно очекивања и амбиција.

Брашњеник је био драгоцен доказ ријеткости, вриједности и ваљаности живота и постојања, који је мирио човјекову судбину са његовом суштином. Живот и брашњеник су увијек били у дубокој тајни, чудној вези, интеракцији. Брашњеник су носили сви они којима је искорак и сваки други живот, осим голог опстанка, циљ. Он је помогао у стварању и обликовању људских врлина и вриједности, омогућивши младим људима да искораче према нечем љепшем, бољем извишенијем, према нади и смислу живота.

Иако је брашњеник временом редуковао свој садржај до границе нестајања, спојивши се са захтјевом новог начина живота и другачијих навика, ми и данас носимо духовни и наслијеђени брашњеник својих предака, породице, властитог братства и племена. У њему има толико аутентично архаичног као да је торба откопана, а не пуњена истином у одбрани живота и вриједности његовог смисла. Брашњеник није заслужио, као што није ни слутио, да ће остати без будућности, још мање је размишљао да ће тако брзо постати прошлост.

Извор: Данас/ Р. Хаџибеговић