Чекао сам аутобус на станици. Био је то један сунчан новембарски дан са хладним вјетром. Одјевен сам био у топлу зимску јакну и са руксаком на леђима. Овај пут понио сам само баклаве од тетке и неколико комада разних торти са славске трпезе. Дошао сам у град на један дан са циљем да обиђем неколико слава. Слава је прошла као и хиљаде реченица које сам чуо тада. Доста је било пијанских, међу њима и ловачких прича, ако схваташ. Но прошло је, чекао сам аутобус и дошао је. Ушао сам и пронашао два празна мјеста. Помислио сам одлично, комфора довољно. Међутим…увијек буде међутим.

Ушао је он. Висок, мршав човјек са бијелим брковима. Питао ме је након што је разгледао аутобус и видио да нема мјеста, да ли је слободно. Одговорио сам наравно и почео да склањам моју торбу са вољеним баклавама и огромну јакну. Признаћу да сам помисио, гдје мене нађе. Километри су остајали иза нас, он је читао новине, а ја гледао по равним околним њивама којима су пријали сунчани зраци. Стигли смо до границе, питао ме нешто, одговорио сам му. Тек понекад поглед би ми побјегао ка његовим новинама и крупном наслову. Он није обраћао пажњу. Онда одједном, рекао је:

– ‘Е види. Јој Боже. Е ово ме нервира’, онда ме је погледао и прстом већ показао на шта мисли. Био је то наслов гдје играч унапријед предвиђа побједу у фудбалском мечу. Ту је он нешто гунђао и причао ми. Мислио сам још једна прича, ловачка. Како би мој професор рекао, такав смо народ, да се сви разумијемо у спорт, саобраћај и секс. Но није била.

Почео је о себи да прича а ја би погледао у његове бијеле бркове који су изнад усана били пожутјели од цигара. Као млад момак, отишао је у Њемачку и чини ми се не каје се због тога. Шта више, зарадио је пензију и како би он и рекао њему и баби довољну. Отишао је давне 1969. године, после одслужене војне обавезе. Рекао је, сви су викали нема посла и ишли тамо. Тако сам и ја урадио, нашалио се. За своје године одлично изгледа, помислио сам и почео да рачунам отприлике колико му је година. После је рекао сам да је седамдесет друга. Просто обучен, на себи је имао неки џемпер. Прост, какав се на селу носио прије. У горњем џепу је био некакав папир, а у рукама пресавијене и уролане новине. Џемпер је био, славски, тако смо ми звали чарапе које су биле у имале шаре у облику баклаве. Е такве шаре и његов џемпер је имао. У себи сам помислио славски. Нека тако и остане. Као што рекох, зарадио је пензију. Овдје дошао да проведе своје пензионерске дане. Отишао је из свога града како сам ја схватио, којега су сви напустили. Тај град је Тузла у којем више није било његових пријатеља ни фамилије. Наставио је причу како је купио кућу с друге стране Дрине и да има воћњак на Фрушкој гори. Помислих, а тада и рекох њему да је то права ствар, јер ми је дјеловало да ужива у животу, да сваке године испече ракију, окупи своју дјецу, унуке, да просто зна и има зашта да живи, што би наш народ рекао. Али онда је наставио да прича и прекинуо моју благу машту. Тотално супротну.

У 37. години му је погинуо син. Изгледа јединац. Моју бајку, која је дјеловала прелијепо, прекинуло је ово сазнање. А изгледа и његов живот из његове перспективе дјеловао као бајка, а био је супротно. Онда, рече ми да има двоје унука. Унука и унукињу, али да жена од сина не дозвољава да их види. Помислих, то је Њемачка. Мач са двије оштрице. Оставиш им душу, кости и здравље, онда се можда и заљубиш у Швабицу да им и свој иметак оставиш, а онда деси се тако нешто и све изгубиш. Већ сам у глави тако мислио, а он као да ме је читао и хтио да ме исправи. И овдје је погријешио, помислио је. Није била Швабица, него жена са наших простора. Из једне Републике бивше државе. Црногорка. Помислих, живот је суров. Али погледао ме је и искреним погледом и гласом рекао је ‘Шта ћеш, то ти је живот. Мора се наставити. Њега нема али мора се даље’. Климнуо сам главом и тужно оборио поглед. Но онда је почео о другим темама. Ведријим, као да ме је опет прочитао и причао о стварима које су веселије и са више хумора. Слушао сам овога странца и упијао све што је причао. Слушао његову причу, доста тешку, са пуну муке али опет ведру са друге стране. Непредвидљив свјетски човјек са нашим да кажем простим манирима. Дотакли смо се разних тема али у свакој теми би нашао мјеста за свога Слободана. Сина. Разговор смо приводили крају јер аутобус је стизао на његову дестинацију. Руковали смо се снажно, погледали се у очи и опростили се уз жеље ‘Све најбоље и чувај се.’

Остатак свога пута мислио сам о њему и његовом животу и одлучих да запишем ово о човјеку који је био прави борац, ведар и насмијан а толико рањен. Као што рекох, свјетски човјек са нашим манирима.

Херцеговац/Д.Б.