Јелена Петковић: ДЕДА

Чуј Учо! Тако га је мој тата знао назвати! Ваљда је мом херцеговцу назвати свог оца татом био знак „слабости“ а можда испод поштовања назвати га именом барем у ситуацијама када је деда Здравко био присутан.

Вољела сам наравно и баку и деду са мајчине стране који су живјели у Сарајеву. Старији од очевих родитеља, брижно чувани од своје деветоро дјеце нису често били у прилици да анимирају високобројну унучад али су увијек налазили разлог да нас све помилују и топлим ријечима измаме осмијехе и пољупце.

Татиним родитељима смо нас троје били „једини“. Татину мајку сам такођер вољела, али Бог да им свима душу прости, а они да опросте мени- некако је Здравко био „мој“.

Учитељски позив након 2. Свјетског рата вас је морао смјестити у групу школованијих и најпоштованијих људи у сваком мјесту у којем би живјели. Моја прва спознаја дединог „fair play-а“ је његова прича о методама васпитања ђака. У та доба су учитељи користили васпитну методу потезање зулуфа и ушију за ђаке који не слушају или не уче. По дединим ријечима, за примјер осталој дјеци, стриц и тата су били најчешће „потезани“. Радио је у школама невесињских села, неко вријеме и у Сарајеву одакле се поново вратио да службује у свом селу, Залому поред Невесиња. Из те школе је и пензионисан. У том селу је и окончао. Деда Здравко је умро ’94.-е са својих шездесет и кусур година. Карцином плућа. Док је био у болници, у Никшићу, писао је дневник, на папирицима… Недавно сам их нашла у кући мојих родитеља, у татином старом несесеру. Прочитала сам први ред, препознала његов рукопис (ћерилични красопис- и везаних очију би свако слово написао са кукицама), вратила цедуљу у несесер. Сјећам се доласка на Залом љети. То је прво значило истовар пола стана смјештеног у Фићу, испод сједишта, на сједишту, гепеку, галерији, мотору, ауспуху! Поздравиш се са свима редом а онда правац штала, Горави на рапорт и да се провјери јесам ли за годину дана схватила како се правилно музе крава. Једно љето ми по доласку нису дали ући у шталу. Објаснише ми да је била много стара и да су је морали успавати. Милава и Зекуља ме нису посебно интересовале. Деда је возио Бубу, црвену! Са Бубом сам прешла своје прве возачке метре! Са Бубом се ишло на ћевапе у кафану у Кифином селу! Због деде се искакало из кревета у 6 ујутру (срећом се сама пробудих) да се попласти нека дјетелина, набаци на трактор и пребаци на таван штале. Мало ли је што му је због мене требало више времена да тај посао заврши него сам, кад је он отишао попити кафу, пола приколице суве дјетелине сама убацила на таван и помијешала са осталим сјеном. Ако узмемо у обзир да је та дјетелина требала служити за налагање животињама које требају квалитетнију исхрану мислим да је Учи по сазнању да је иста помијешана са осталим сијеном дошло да од љутње плаче. Умјесто тога, скинуо је свој качкет, почешао по ћелавици и рекао: Благо деди!

Препричавао је овај догађај док је био жив. Благо деди је и замало добила батине кад смо сестра и ја украле дедину шкију и запалиле. То је био први и последњи пут да сам га видјела како кипти од бијеса. Исти дан је отишао у Кифино село да зове тату да дође по нас двије. Опрости Учо, и данас уживамо у цигарети. Кућа је била пуна књига. Деда је настојао сачувати књиге школске библиотеке које су пропадале заједно са ороњавањем школе која је затворена када у селу више није било ђака. Ту сам прочитала Орлови рано лете, Дружбу Пере Квржице, Влак у снијегу… У витрини са књигама је био и бакин штек са слаткишима. Само читај благо деди! Ево читам, Учо, ево четрдесет ми је, никада нисам престала. Једнако волим слаткише, гладне очи к’о да сам их украла из оног штека. Једног дана смо једва излобирали деду да умоли баку да и ми наше овце истјерамо на пашу са осталим чобанима. Толико су нам вјеровали да су десет оваца обиљежили плавом фарбом. Зграбиле смо праве ткане ташнице, бака припремила кајмак, суво месо, сир, хљеб, деда дао чакију. Тај дан смо научиле играти Лоре! Добро је, све смо овце вратиле кући. Сјеђам се једне Бадње вечери на Залому. У селу још није била разведена струја. Плинска лампа, газ фењери, ватра у пећи . По поду свуда разбацана слама, бака спрема орахе, сто се пролама од посне хране. Напољу велики минус у кући љепота. Деда као одлази по Бадњак и долази са малим јагњетом у наручју и ставља га на сламу. Такву дјечију срећу је тешко описати. Играли смо се кратко (деда је рекао да оно не мозе дуго без мајке), ал довољно да то Бадње вече остане најљепше у мом животу. Деда и ја пјевамо „Рожденство твоје“, научио ме. Удахнем ту вече сваки пут кад угледам божићне честитке. Ми је не забиљежисмо фотографијама, на жалост. Памтим ја и бакино буђење крофнама и бијелом кафом, разваљаног и упропаштеног тијеста. Не знам како је уопште налазила времена за такве играрије јер ја ту жену никада нисам видјела да спава. Сјећам се кад смо шишали овце, и кад смо провеле у кокошињцу пола дана због пилића па фасовале вашке.
Била сам убијеђена да ће ми од оног газа (исти се користио за фењере али и за тријебљење вашки) сва коса отпасти. Бабина свило, а да ми помогнеш да оперемо суђе? Ајде добро. Праштај бака Милице, ни данас не волим суђе прати! Послије ћу! И сад бих рађе у кокошињац него на нека мјеста гдје морам. Али памтим ти и мирис вријеска, горки укус иве и да је коњогриз добар за мокраћне канале а боквица за ране. Жао ми је што од тебе више не научих онда док смо још имали времена. Учо, не знам како умакосмо онда када је бака видјела да смо узели шкип за санкање. Џаба га узесмо, није било неко клизање. А знам да није толико галамила због старог шкипа, него што смо се онолико смијали кад нас је ухватила. И данас ти мирис кошене дјетелине могу препознати на километре. Није тако чест! Задњи пут сам га осјетила у Фочи за вријеме студентских дана. Пут за Никшић са татом је био један од мојих најљепших доживљаја али посјету теби у болници (која је била циљ тог путовања) желим да заборавим али не иде. Чувам иконицу Пресвете Богородице коју си ми тада дао. Ту и тамо сретнем и црвену Бубу. Тата има исте руке као ти, пуне жуљева. И он стално нешто чита. Имаш на њега да будеш поносан, на нас ако желиш. Никад ти нисам научила писати краснопис, и даље мислим да је Лора најљепша карташка игра, а у Гораву ти нисам повјеровала- тада нисам хтјела да знаш. Лијек за твоју болест још увијек нико није пронашао.
Чуј Учо, његово име је Деко.

Јелена Петковић

2 thoughts on “Јелена Петковић: ДЕДА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *