На данашњи дан навршава се 59 година од трагичне смрти једног од најдаровитијих српских пјесника 20. вијека – Бранка Миљковића.

По званичној верзији, у ноћи између 11. и 12. фебруара, у једној шуми на периферији Загреба, умјетник је извршио самоубиство објесивши се о дрво. Имао је само двадесет и седам година, а овај догађај и данас, више до пет деценија касније, изазива многе контроверзе и полемике.

Бранко Миљковић је био један од најпознатијих српских пјесника друге половине 20. вијека. Родио се у Нишу, а прве пјесме је почео да му објављује Оскар Давичо 1955. године током Бранкових студија филозофије у Београду.

Већ сљедеће године објавио је своју прву збирку песама “Узалуд је будим” која је постигла огроман успјех и отворила му свијет књижевности и славе. Иако јако млад, Бранко Миљковић се убрзо нашао у самом врху српске поезије. То је потврдила и Октобарска награда, једна од најпрестижнијих у оно време.

О томе зашто је Бранко Миљковић ријешио да напусти Београд и прихватио посао уредника Литерарне редакције загребачког радија постоји више верзија.

По једној, песник је покварио односе са једним бројем пјесника и пријатеља. По другој, пресудни су били љубавни јади. Како било, у јесен 1960. године млади пјесник се обрео у Загребу, а након тога убрзо је почео и да пије.

Непуних годину дана касније, у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. Бранко Миљковић је пронађен мртав, објешен о дрво на периферији Загреба. Имао је само 27 година.

Његова изненадна смрт већ деценијама изазива расправе о томе да ли је рикеч била о самоубиству или је млади песник ипак убијен.

Бранкова породица као и многобројни пријатељи на челу са пјесником Танасијем Младеновићем, тврдили су да дрво о које је пјесник пронађен објешен једноставно није било довољно јако да издржи Миљковићеву тежину, као и да је на тијелу након смрти било модрица (као од пребијања) али не и трагова дављења на врату који су уобичајни код самоубиства вешењем.

Ипак, славни књижевник Данило Киш је у кратком филму Слободана Шијана из 1976. године “Похвала свету” изнео једно другачије виђење последњих дана Бранка Миљковића.

“Десетак дана пре његовог самоубиства сам га срео и кад сам наручио пиће, он ме је изружио да се то не сме радити, да се не сме пити… Он је у том тренутку престао да пије и да би томе дао тежину принципа, он је држао предавања и другарска убеђивања. Тада је изговорио неколико реченица које су ме фрапирале у часу када сам дознао за његову трагичну смрт.

Рекао је: “Ми смо сви кукавице, многи руски песници су у нашим годинама већ завршили своје животе и то својом руком”. Навео је њихова имена, доста агресивно ме је питао зашто смо ми такве кукавице које умиру од “глади, туберкулозе и од тзв. боемије””
— испричао је Киш свој последњи сусрет са Бранком Миљковићем.

О томе ко би евентуално могао да стоји иза убиства Бранка Миљковића такође има много теорија – неки наводе хрватске националисте, други криве кафанску свађу, трећи УДБУ…

Ипак, све до данас званична верзија Бранкове смрти је – самоубиство.

Извор: Историјски забавник