acheter cialis generique en ligne en france comparateur de prix cialis 5mg meilleur site cialis en ligne kamagra usa comparaison entre viagra et cialis
Милош Лазић: Шал је био бољи

Пре тридесетак година ветар је у крошњу младог јасена што се скрасио међу грмљем јоргована пред здањем на старој београдској периферији нанео велики женски шал.

Тамносмеђе боје, очигледно иштрикан стрпљењем неке доконе старице, уочен је међу огољеним гранама тек ујесен. Нико није покушао да га скине одозго, а толико се чврсто дохватио крошње да га чак ни бритка зимска кошава није однела даље. Напролеће се скрио иза пупољака, а улето отпловио у заборав. Извирио је тек кад је зеленило почело да жути и да се проређује, како би га недуго затим поново сакрио снег. И тако из године у годину.

Власница се није појављивала: можда се одселила и прежалила га, или је отишла путем којим ћемо сви једног дана, ко ће га знати, а у комшилуку су живели старији, честити и богобојажљиви људи који никада не би пожелели туђе, па ни ако их зачикава с гране.

Одавно су из тог краја нестале старе уџерице са авлијама и пратећим веш-моткама које би се могле употребити у случају шала у крошњи дрвета, а није било ни дечака склоних авантурама, ни момака посвећених „екстремним спортовима”. Када су једном крај јасена осванули радници „Зеленила” с дугачким мердевинама, пробудили су наду! Нажалост, испоставило се врло брзо да су наишли сасвим другим послом, а ни проблем није био зелен па им није био у „ресору”. Ето како је тај тамносмеђи шал на јасену остао деценију и по, можда и дуже.

Не зна се ко га је, када и како свукао с дрвета, али тек тада је уочено да је он заправо био украс! Нешто као брош на реверу негдашње периферије. Не због неке истинске лепоте, већ зато што су његов преузвишени трон запоселе две одрпане пластичне кесе. Нашле су се ту као прилично уочљив споменик напретку технологија које ће нам, кад-тад, доћи главе. И немару!

Те кесе су се прво чуле, а тек потом и виделе. Наиме, штрикани шал је на ветру лелујао, а пластичне кесе се отимају и шуште. Станари зграде над јасеном наслушали су их се онолико! Осуђени су да дању гледају кесе, а да ноћу, ако их шуштање не разбуди, сањају шал.

Можда се неком чини да је њихова мука безначајна, такорећи мучица, јер разлагање пластике потраје вишеструко краће него време полураспадања осиромашеног уранијума. Реч је о тричавих тристотинак-четиристо година, или највише десетак генерација… а и дрво би им се много пре тога увелико сасушило и пало.

Помишљали су да се обрате престоничким властима, али не знају ко је надлежан за пластичне кесе у крошњама градских дрвореда. А и да пронађу „адресанта”, па да му приступе с молбом или захтевом за уклањање ђубрета са стабала, вероватно би их прогласили за сумасишавше. Нешто мање сулудо делује им идеја да почну с протесним окупљањима под јасеном на којим би истицали транспарент са шифрованом поруком: „Вратите нам шал!” Верују да би им се у томе прикључили сви који дуже памте, а можда и млади који знају шта је опште и племенито, и настоје да га раздвоје од личног и шићарџијског, мада је такво расуђивање многима још недокучиво!

Политика


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО