Српска љубавна поезија: Најљепше пјесме Јована Дучића


Његов живот је био роман за себе: од рођења у Требињу, дипломатске каријере која га води у Цариград, Софију, Рим и Мадрид, Каиро па до смрти у Сједињеним Америчким Државама

Јован Дучић је био српски пјесник, писац и дипломата. Стваралаштво Јована Дучића унијело је у српску поезију освејжење и иновацију.

Прву збирку пјесама Јован Дучић објавио је у Мостару 1901. године, затим другу у Београду 1908. године, као и двије књиге у сопственом издању, стихови и пјесме у прози – „Плаве легенде“ и „Песме“.

Најпознатије пјесме су му: „Песма жени“, „Јабланови“, „Залазак сунца“, „Рефрен“, „Сусрет“, „Поезија“, „Љубав“.

Његова најпознатија прозна дјела укључују неколико литерарних есеја и студија о писцима, „Благо цара Радована“ и пјесничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније.

Цjелокупан рад Јована Дучића богат је сјајном формом, изразима и сликовитошћу.

Љубав

Је ли ово љубав, или болна једна
Потреба да љубим? Ова жеља плава,
Је ли жеља срца моћнога и чедна?
Или напор душе која малаксава?

Је ли ово жена коју љубим, збиља?
Ил’ сен на проласку преко мога пута,
Тумарање мисли без свести и циља,
И све дело једног болнога минута!

Не знам; но на међи тога сна и јаве,
Видим моје срце да чезне и пати.
И сузе кад дођу, ране закрваве –
Ја ни онда од тог ништа нећу знати.


Срце

Срешћемо се опет, ко зна где и када,
Ненадно и нагло јавићеш се мени –
Можда кад у души болно застудени,
И у срцу почне први снег да пада.

На уснама нашим поникнути неће
Ни прекор, ни хвала; нити туга нова
Што не оста више од негдашњих снова
Ни капља горчине, ни тренутак среће.

Али старом страшћу погледам ли у те:
То нове љубави јавља се глас смео!
Јер што срце хоће то је његов део –
Увек нови део од нове минуте.

Моја љубав

Сва је моја душа испуњена тобом,
као тамна гора студеном тишином;
Као морско бездно непровидном тмином;
као вечни покрет невидљивим добом.

И тако бескрајна, и силна, и кобна,
течеш мојом крвљу. Жена или машта?
Али твога даха препуно је свашта,
свугде си присутна, свему истодобна.

Кад побеле звезде, у сутон, кад лугом,
рађаш се у мени као сунце ноћи,
и у моме телу дрхтиш у самоћи,
распаљена огњем или смрзла тугом.

На твом тамном мору лепоте и коби,

цело моје биће то је трепет сене;
О љубљена жено силнија од мене
– ти струјиш кроз моје вене у све доби.

Као мрачна тајна лежиш у дну мене,
и мој глас је ехо твог ћутања. Ја те
ни не видим где си, а све дуге сате
од тебе су моје очи засењене.


Строфе једној жени

Гледаћу твој сјајни сен на таласима,
И стопе на песку; с јутром на врхунцу,
Као прво гнездо будно међу свима,
Ја те певам као химну земље Сунцу.

Ти си искра мога мача победнога;
Сто музичких врела што брује и плаве;
Поглед који хоће да сагледа Бога;
Пехар из ког пијем страшно пиће Славе.

Кроз тамну је пустош моје крило секло,
Где сад сја твој покрет и твоја реч зари;
И као да свему ти беше порекло,
Сунце што ми откри место свију ствари.

Све воде посташе за одсев твог стаса,
Простор, да имаднеш душу зачуђену,
Мир тамних долина за ехо твог гласа,
Сунце да на свету бациш своју сену.

Ти си као лађа с крупним једрилама,
Што носи поднебља других копна; о, ти,
Што се, неумитна, јави међу нама
Да даш свој дах земљи и свој глас лепоти

(stil.kurir.rs)


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО