У Црној Гори нико више не пита ко је. Довољно је рећи Гојко Перовић и зна се да је то протојереј ставрофор, ректор цетињске Богословије, свештеник који је ушао у срца вјерника, нечујно „бануо” у све, а не само православне домове и у већини њих остао.

А човјек не може бити у „туђем” дому ако га нема у свом. А Гојку и супрузи Бог је напунио кућу чељадима, око огњишта грије се пет синова.

Његов други дом Богословија удомила је и школује педесетак богослова.

Наизглед тих, с душом дјечака, правичан и увијек спреман да разумије проблеме својих богослова, професор Перовић не попушта када се мјери знање ђака. Негдје се и чуло да је он „строги профа”, али неизмерно њежан отац.

Током молебана у Цетињском манастиру, после молитве крај ћивота Светог Петра Цетињског, поручио је браћи Црногорцима да треба заједно да ложе један бадњак – љубави и помирења, а онда је заплакао. Искрене сузе оца Гојка постале су симбол црногорских раскола и диоба.

Ректор цетињске Богословије  није „увезени“ свештеник како их именује црногорска власт, за шта су добили одговор од њега:

„Ја сам Црногорац, пореклом из Катунске нахије, нисам члан ниједне партије. Сви моји за које знам су рођени усред Црне Горе, моји преци нису раздвајали Српство од Црногорства.”

Не узмиче ни пред ким, полемише, расправља, а недавно је и црногорског председника Мила Ђукановића питао: „Шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски вјерски и национални идентитет – ако није управо насиље које се врши над самим Светим Савом? Можемо ли се ’ослободити’ његовога имена и спомена, а да послије тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили.”

На одговор Ђукановића чекао је мјесецима а онда му је, уместо њега, послао закон којим ће „уразумити свештенство СПЦ да ништа њима не припада већ држави Црној Гори” и да је „нетачна теза да је црква створила државу, јер је она постојала пре ње”.

Перовић је поново пресавио табак и написао њему „и много критикованој власти”:

„Нисмо ми на црквеним саборима одлучили да оснујемо партију или формирамо владу, него сте ви на партијским конгресима прогласили ’обнављање цркве’ и донијели закон који нам, овакав какав је, не треба.”

Рођен 1972. године на пјени од мора у Котору, одрастао у Херцег Новом, школовао се у Београду и професуру започео на Цетињу гдје сада живи.

Када човјек има шта да каже онда није нескромно и овај текст урамити реченицама које је у разним поводима изговорио ректор цетињске Богословије:

„Браћа смо. Мало нас има да бисмо се дијелили.”

„Ко дигне руку на брата свога, или покуша да баци камен – тај нека се не нада ничему доброме.”

„Ми се бунимо да ова држава буде боља и јача, са овим законима, па да и ми у њој живимо као прави људи, а ако смо људи онда можемо бити и Црногорци и Срби и ко како осјећа да јесте. Јер нема нама молитве без њих, нити има њима Црне Горе без нас.”

„Ако је човјек срећан са оним што има и ако не гледа шта је други добио, него ако оно своје разрађује, онда Бог на то уме да дода.”

„Ми свештеници треба стално да размишљамо да ли свакодневно живимо оно што проповједамо.”

„Нећемо се шалити с нашом државом. Шетамо слободно, с молитвом у души и с Црном Гором у срцима.”

Наведени цитати оправдавају поруке младих који су на једној друштвеној мрежи написали: „Господ збори, отац Гојко само уста oтвара.“

Извор: Политика