Таксиста и ја нешто табиримо о кад ће да буде боље (он чека гарантно за Америку) и каже ми да се не секирам – мсм, ваежи.

– Не сјекирај се, права си ми Црногорка. – Нисам, ја сам Српкиња.

-„У души“, пита он?

-„У души, у телу, на попису“, свуда.

– Зашто онда звучиш „на Никшић“?

– Мајка ми је одатле! (Довезао ме до факултета.)

– Овдје радиш?

– Да.

-И немаш проблема због тога?

-Не, зашто бих? (изненађено, мало фингирано мало и не).
Значи, аксиом је да МОРАШ да имаш проблема на послу ако си Србин. Или да не смијеш да будеш Србин на послу, само код куће. Или да не смијеш да имаш посао ако си Србин?
Дивноћа.
Немој да се сјекираш, вели. Чекам гарантно писмо за Америку.

Ја не чекам. Црна Гора се највише воли преко океана. Ја бирам да је волим одавде. <3

Пише: проф. др Весна Братић