Ја сам јака особа, једна од оних којима је живот био тежак више пута.

​Међутим, потребан ми је неко ко ће ме узети за руку и рећи ми да ће све бити у реду, и да ме увјери да има много ствари које треба урадити и мало ствари за које треба бринути. Ова потребе није синоним за слабост, већ представља смјелост некога ко цијени мало подршке и удобности када је то потребно.
„Оно што ме не убије, чини ме јачим“, рекао је Фридрих Ниче с правом. И то је истина, из простог разлога: да би човјек стекао праву количину снаге у срцу и подигао ниво храбрости, прије свега тога мора пасти, мора да осјети ране разочарења, губитка, празнине и грешки.

Све се на крају добро заврши, ако није тако … то значи да још увијек није крај.

Зато су јаки људи велики познаваоци тајне умјетности попуњавања ове унутрашње пукотине, само они разумију предности с времена на вријеме охрабрујућих ријечи или руке помоћи која се нуди да их подигне. У индивидуалистичком свијету, гђе сви окрећу леђа, свака подршка је позитивна. У вријеме несреће, чак и највећи јунак и најсјанија јунакиња цијениће некога ко им каже да ће све бити у реду … јер ако се живи од нечега, то је од вјере.

Још 1920-их, Едвард Торндајк је емоционалну интелигенцију дефинисао као „способност да се разумију људи тако што им помаже да се добро понашају у својим односима са људима“. Он је такође тврдио да аспект који карактерише људско биће је „емотивна глад“. Свако од нас, понекад, има потребу за више подршке него што је прима, више пажње, више признања и чак, зашто не, више афинитета и наклоности.

Међутим, већина књига о самопомоћи нас подсјећа да „дамо себи вриједност“. Једноставно речено, морамо спровести одговарајуће стратегије да би повећали самопоштовање, велико самопоштовање и снажна личност то је оно што нам омогућава да се успјешно боримо са недаћама. Иако је тачно да је све ово позитивно и чак је препоручиво, постоји нијанса коју треба имати у виду.

Човјек који улаже у лични развој и у своју психолошку снагу, не смије да оде у другу крајност практиковања „само-унапређивања“, тако агресивно да му више не треба ништа. Јер, понекад, ономе коме не треба ништа ни не нуди се ништа, и не обраћајуци пажњу, заврши да практикује емоционални материјализам.

Тајна је у равнотежи и схватању да бити јака особа не значи да је имуна на патњу, ни неосјетљива. Снажни су они који се једног дана препусте да буду слаби и да у себи и даље трпе утицај несреће. Стога, њима више него било коме другом не само да треба пружити подршку, већ и примити њихова емоционална миловања којима задовољавају своју жед и настављају да лијече њихове тихе ране.

Биће све у реду, вјеруј ми!

Понекад у животу свима нама треба неко да нас прихвати и да нам каже да ће све бити у реду. Постоје такви моменти у којима нијесмо сигурни у себе, а добро самопоуздање не гарантује успијех, рјешавање проблема или добар резултат. Постоје прецизни тренуци када уопште није трагично пођелити тешкоће, ослобађајући се терета страха и забринутости.
​
​Познато је, на примјер, да су доктори док узимају руку својих пацијената, говорећи им позитивне поруке, брижне и пуне подршке, могли да смање страх и узнемиреност код пацијената.

Постоје тренуци, и то се догађа свима, гдје мозак постаје таман и покривен менталним мраком.

Због тога што негативне мисли имају лошу навику да буду отпорне, као блато у ком су помијешане негативности са тугом и неизвјесност са хаосом.

Када се то деси, када витезови страха слободно галопирају, не успијемо увијек да примијенимо овај рационалан приступ кроз који се схвата да пораз није катастрофа, нити је разочарење крај свијета.

У тим тренуцима, пријатељска рука, свијетли ум и добро срце могу учинити чуда. Не могу се сви путеви опоравка пролазити у самоћи, јер, иако смо научили да цијенимо нас саме, нико није ослобођен од тих тренутака збрке, непогрешивости и слабости.

Ако нам неко каже да ће све добро бити, то помаже. Подсећају нас да у животу све долази и све иде, то олакшава. Ако нас неко узме за руку и обећа да ће стати поред нас, без обзира на то шта нам је живот спремио, то нам даје сјајну смиреност и спокој.

Стога учимо да прихватимо помоћ, да будемо скромни, и да научимо да прихватимо оно што други нуде. Али, прво научимо да се на најбољи начин представимо другима, и да тако створимо снажније и здравије контексте са емоционалне тачке гледишта.

Превеле: Ана и Беба Муратовић – bebamur.com