Чо’ек жена: Како је Дуња сачувала лозу Вукића Попова

Занимљива прича о Црногорки која није хтјела да дозволи, да њен човјек остане без потомства! Примјер чојства у жена!


Ву­кић По­пов, је­дан од нај­ве­ћих ју­на­ка сво­га вре­ме­на и вођа пле­ме­на Ку­ча, оже­њен бијаше Ду­њом, ћер­ком вој­во­де Или­је Пи­ле­ти­ћа. Ду­ња је би­ла ли­је­па, и док је Ву­кић живио у не­ку ру­ку са­мо­вољ­но, као вла­дар, до­кле је она би­ла пр­ва до­ма­ћи­ца, а уз то го­сто­љу­би­ва и пра­ва сиротињ­ска мај­ка. Срећ­на што мо­же да учи­ни и сва­ко­ме отво­ри дом сво­га гла­сов­ног му­жа, али се поч­не осје­ћа­ти не­срећ­ном што јој Бог не да­де од ср­ца по­ро­да. Ово је потај­но му­чи­ло, јер је сма­тра­ла да је због ње мо­жда, Вукић не­сре­ћан. И та ми­сао да од нај­бо­љег Ку­ча неће оста­ти ни­ка­кав по­род, све ви­ше јој је сме­та­ла и ни­је јој да­ва­ла ми­ра.
Јед­ног да­на си­шла Ду­ња у Под­го­ри­цу да не­што по­тр­гу­је за ку­ћев­не по­тре­бе. У по­врат­ку из ва­ро­ши упу­ти се са њом не­ка ли­је­па и ста­си­та ђе­вој­ка. Ус­пут су њих дви­је раз­го­ва­ра­ле о ра­зним до­ма­ћим ства­ри­ма, о ку­ћи и планини, о бор­ба­ма и не­во­ља­ма, о ста­рим и мла­дим. Ду­њи се до­па­де мла­да са­пут­ни­ца, пи­та је ка­ко се зо­ве и од чи­је је по­ро­ди­це, па ће од­јед­ном.
– А би­ли се ти, ђе­вој­ко, уда­ла?
– А да ко­ја то ђе­вој­ка, ко­ја се не би уда­ла ако на­ђе згод­ну при­ли­ку? – од­го­во­ри она сми­ју­ћи се.
Ду­ња за­ста­ла на по­чи­ва­лу из­над Би­о­ча, а за­тим се окре­не ђе­вој­ци:
– Би ли узе­ла Ву­ки­ћа По­по­ва?
Ђе­вој­ка је по­гле­да за­чу­ђе­но:
– Та­ко ти Бо­га шта збо­риш?
– То ђе­вој­ко, то; би ли ти узе­ла Ву­ки­ћа По­по­ва?
Ђе­вој­ка је по­гледа за­чу­ђено:
– Ја, бог­ме, ми­слим да не­ма те ко­ја не би узе­ла та­ко гла­со­ви­тог чо­вје­ка и пр­во­га ју­на­ка у Ку­че. Но, он је, јад­на дав­но оже­њен.
– Знам ја ди­је­те мо­је – до­да­де на то Ду­ња. Знам да је оже­њен. Ја сам ње­го­ва же­на, али он тре­ба да се оже­ни дру­гом же­ном, па те за­то и пи­там, јер ми се до­па­даш.
– Цр­на! Ка­ко мо­жеш да то збо­риш – чу­ди­ла се ђе­вој­ка.
– Та­ко, и ај­де­мо – ре­че Ду­ња, и узе ђе­вој­ку за ру­ку.
До­шли су за­јед­но Ду­њи­ној ку­ћи и на­шли Ву­ки­ћа ђе сје­ди и пу­ши по­ред ог­њи­шта.
– По­ма­же ти Бог Ву­ки­ћу, и не­ка ти је срећ­на же­на поздрави се Ду­ња са сво­јим му­жем, и по­ка­за ру­ком на мла­ду ђе­вој­ку, ко­ја је сти­дљи­во ста­ја­ла по­ред ње.
– Же­но, што је те­би? – упита Ву­кић.
– Ево ти, Ву­ки­ћу, до­ве­ла сам ти но­ву же­ну!
– Је­си ли ти при се­би? Ка­ква же­на, кад си ти мо­ја же­на?
– Је­сам, је­сам – при се­би, али од да­нас ће та­ко да бу­де. Не­ћу да се уга­си ог­њи­ште Ву­ки­ћа По­по­ва, и за­то ти ја оста­јем као се­стра, а ова мла­да ђе­вој­ка не­ка ти је же­на. И нек ви је са сре­ћом!
– Али знаш ли ти Ду­ња, да на­ша вје­ра то не до­пу­шта? – по­чео Ву­кић.
– Ако вје­ра не до­пу­шта, до­пу­штам ја, и ја ми­слим да ће ве и Бог бла­го­сло­ви­ти. Кад ве ја бла­го­го­си­љам – на­ста­ви Ду­ња.
За­тим је згра­би­ла пу­шку, из­и­шла пред вра­та и опа­ли­ла уз­ви­ку­ју­ћи:
– Хо­ди­те бра­ћо да че­сти­та­те же­ну Ву­ки­ћу По­по­ву! И та­ко је и би­ло. Ву­кић је узео ли­је­пу мла­ду ђе­вој­ку, вјенчао се са њом, и из тог бра­ка ро­дио се Ву­ки­ћу син Стјепан, ко­ји је ужи­вао глас јед­ног од би­ра­нијех Ку­ча.
Ду­ња је, као што је ре­кла, оста­ла у Ву­ки­ће­вом до­му.

One thought on “Чо’ек жена: Како је Дуња сачувала лозу Вукића Попова

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *