И док газисмо педесети километар, чуло се у ваздуху неизговорено свих нас „Ја то могу“.

И знала сам да могу још истог дана када се ход планирао. Знала сам одакле ћу црпити снагу, и како ћу заборављати на моја лоша кољена. И жао ми је онога ко се овога пута уплашио. Жао ми је онога ко није могао поћи. Жао ми је што мој брат овога пута није могао корачати уз мене, јер знам да би наш покојни отац (Србин из Црне Горе) био поносан на нас.

И док газисмо достојанствено, тихо и храбро спомињах сва имена моје породице, пријатеља и родбине јер знам да никада више Бог није био присутнији уз нас као данас на овај дан.
Чудан и пречудан је данас осјећај био, идући за моштима светог Луке, која су нас предводила, уз нашег доброг Арсенија и оца Андреја. Онај мрак и тиховање јутрос са којим смо кренули, који је тјерао и на плач и на радост уједно. Људи који су нас поздрављали у путу, аплаудурали и приносили част. И ова наша браћа и сестре у Никшићу која нас дочекаше… Све је стварало неописив осјећај среће, поноса али и туге, јер неке мајке, у путу гледавши нас, плакале су, и ми смо саосјећали са њима.

Ја немам довољно ријечи за овај осјећај…једино што знам је да – Ово је ваљало доживјети!!!

Исписујући историју коју надам се нико деценијама после и никада неће искривити – Ја, Надам се да ова борба није узалудна, и Вјерујем у њену исправност и с’ тога се Вјером и Молитвом Борим!
.
Рудињани, Бањани и Граховљани су тихо и поносно данас корачали са својим родом кроз Никшић! ♥️