Народни херој

Елита му звижди с трибина на свим великим турнирима и верно навија за било кога ко стане на другу страну мреже, а он мало-помало постаје идол „малог човека”

Да се разумемо одмах на почетку – тенис је спорт елите. И то одувек, практично од средњег века. Био и остао краљевски. Отуд и сва та, практично, „дворска” правила понашања и играча и посматрача. Ако сумњате у то, погледајте само Вимблдон, стуб носилац белог спорта, који је сав у краљевској симболици.

Али то је тако и то треба поштовати.

Међутим, као и све што створи човек, а нарочито са оваквим преџнаком, то постаје и полако прераста у класични елитизам. По оном београдском принципу, без смисла и интелигенције, да је свако ван граница „круга двојке” обична сељачина. Тако, тврдо и пежоративно.

И пренесите сада то на спорт, у овом случају бели, и све ће вам бити јасно. Људи који су се случајно родили нпр. у Енглеској или САД-у сматрају да имају више „права“ на тенис него они који нису. А нарочито када ти шампиони долазе из источног дела „средње земље”, да се изразимо „толкиновски”.

Тај елитизам, а заправо глупост и малограђанштина имају своју подлогу у готово сваком детаљу модерног света, где људи без икаквих јасних квалитета сматрају да су бољи од оних других. Иста је прича и са овдашњим национализмом, где комшије говоре истим језиком, али се мрзе због митоманије. Но то је друга тема…

Наравно, овде мислимо директно на Новака, да не спекулишемо.

Наш ас, први рекет света, човек којег већ полако можемо да почнемо да крунишемо у „најбољег свих времена” попут Спартака у Старом Риму продрмао је поредак, порушио снове, барем за ову генерацију, о некаквом преимућству „западне расе” оличене пре свих у Роџеру Федереру. Толико је продрмао, да се та мржња с трибина полако претвара у очај. Очај због импотентности да га спрече да их гази по њиховим правилима.

Добро се то видело и јуче на велелепној Род Лејвер арени, где је Доминик Тим, добри момак из Винер Нојштада који нема нити један гренд слем пехар, имао далеко више „навијача” него сада већ осмоструки шампион Аустралијан опена.

„Навикао сам већ на такве ситуације. Научио сам да се искључим и замишљам да навијају за мене. Много нам је значила подршка током похода на АТП куп и први пут да сам се ван Србије осећао као да играм пред својом публиком. Они ми дају крила.”

Но, са друге стране зида, то јест ван стадиона, сасвим друга прича. Тамо међу обичним, радним народом који нема ни пара ни утицаја да набави улазнице за велико финале, журка љубави. Будимо реални, претежно предвођена људима са ових простора. Но, то је најмање важно.

Очигледно разочаран публиком на Род Лејвер арени, Новак није слао срца ни пољубце након победе у финалу. Није било славља, што из пијетета према погинулом му пријатељу и ментору Кобију Брајанту, што због бројних људских и животињских жртава катастрофалних шумских пожара у унутрашњости Аустралије, али пре свега због негативне енергије са трибина. Опет су дакле, чак и у до сада „његовом“ Мелбурну навијали више против Србина, него што су подржавали Тима. Дакле, баш негативно.

„Ја радим ствари које осећам, али нисам осећао ту енергију са трибина. Можда би требало да се издигнем изнад тога, али и ја сам човек. И ја грешим.“ рекао је Новак синоћ.


Важно је да је Новак последњих година препознат сада као нека врста „народног хероја”, суператлете по мерилима „обичних” и ”малих”. Скромног порекла је, без обзира на растурену државу, са породицом крваво изборио све што има. Дигао се са дна и скочио на врх.

Слична је прича са легендарним америчким богаташем и филантропом шкотског порекла Ендрјуом Карнегијем (из његовог фонда је саграђена нпр. Универзитеска библиотека у Београду, за шта је заслужио да оближња улица добије његово име). Шкоти су тада (али и сада) у англосаксонском расизму сматрани људима другог реда. Онима који су освојени. А ако би били и тешко сиромашни као Карнеги, презрени увек и свуда. Ирци су, наравно, још горе пролазили…

И Карнеги је као и наш ас много радио на себи, образовао се, усавршавао у сваком погледу, притом је развио бизнис са челичанама који га је промовисао у најбогатијег Американца свог доба. Али никада га та елита није прихватила, никада! На крају је помало разочаран, али више пркосан, продао свој посао и уживао до краја живота у стварима које је волео да ради, пре свих у голфу. Пошто је и даље остао скроман и на земљи, волео је да дели, те је направио највећи фонд до тада како би помогао онима који живе на дну социјалне стратификације, одакле је и он потекао.

Паралела је јасна, а то је да борбе са том набеђеном елитом нема, јер не можете убедити човека да воли неког кога не воли из сасвим бизарних разлога, као што је место рођења. Па зар ико сме да мисли да је бољи од Николе Тесле, иако се овај није родио (мада је истина умро) на Менхетну? Или пак у Швајцарској? Или пак да је гори од Хитлера зато што је овај светлост дана угледао у Аустроугарској?

Најбоље је изабрати пут Карнегија, али и самог Новака, а то је игнорисање и у најгорем случају презрење према онима који те мрзе тек тако. Сетите се само Ђоковићевог осмеха када је прошле године сломио Федерера у финалу Вимблдона. Победити их на домаћем терену, и то када мисле да је победа њихова, једини је прави одговор.

Тај наш бањички „народни херој” наставиће да живи у свету у којем заправо није прихваћен, ма колико био изнад њега. Да се не лажемо, тамо је много боље, јер смо ми заиста на дну. А када си на дну, у блату, хероји су потребни. Имамо и превише антихероја…

Ми смо изнебуха добили једног који указује нама, али и милионима других потлачених широм света, да се и кроз овај капиталистичко-клијентелистички псеудосистем може проћи до врха играјући по правилима. Али и да те нико због тога неће тапшати по рамену. Шта више, мрзеће те. Можда не директно у лице, али са добре раздаљине свакако. Са трибина. Класни систем у свој својој трулежи…

Легендари дубл играч, Тод Вудбриџ, изузетно поштован у свету тениса један је од оних којем смета такво понашање према најбољем на планети.

„Нема сумње да Новаку смета што није општеприхваћен. Видело се лепо на АТП купу да је био просто изненађен што има подршку са трибина, чак и против Надала. Зато је и пружио тако сјајне партије. Сасвим ново искуство за њега.“, тврди Аустралијанац, „Као млађи се тешко носио са мржњом са трибина, али како је сазревао тако је прихватао ситуацију. Сада користи ту негативну енергију да подигне свој его и искористи га. Многи навијачи га не воле пошто се умешао у борбу коју су водили Федерер и Надал, он им је уљез“

Нисмо, као што је и наведено кроз пример београдског лажног елитизма и националног шовинизма, ни ми овде, колико нас је, имуни на такво, негативно понашање. Шта више. Зато управо кроз пример онога што пролази Ђоковић можемо научити да признамо грешке и прихватимо непознато, страно.

Јер само тако можеш да будеш, као наш ас „народни херој” или – таблоидним језиком – љубимац маса.

(Mozzartsport)


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО