prix de cialis en pharmacie en france le prix du levitra en pharmacie super cialis professional cialis 20mg france comparaison viagra cialis levitra spedra
Иванин осмијех тежак хиљаду суза

И они који су у Билећи боравили само неколико дана, имали су прилику да упознају Ивану, насмијану и причљиву дјевојку, која прва започиње разговор без обзира који је профил саговорника у питању.


Стални осмијех на њеном испијеном лицу даје неку другу нијансу тамним и уплаканим очима. Обично је истовремено и уплакана и насмијана. А, обично је то најтеже!
Дјевојка „категорисана” или „лице са посебним потребама” или „особа са потешкоћама у развоју” или? Нећемо помињати термине, којима се ова дјевојка описује у друштву које је окружује.


Печат на папир да је Ивана особа са посебним потребама ставила је установа, која се бави том проблематиком а печат на њену ограниченост, заправо ставило је друштво у којем живимо.
Ивана има само болесну и стару мајку. Нема брата, нема сестру ни неке ближе родбине. Живи у скоро најтрошнијој кући у Билећи. Нема никаквих прихода, сем социјалне помоћи од које не може ни све лијекове купити.
Некада је радила у Удружењу особа са посебним потребама „Ведар осмијех” у Билећи. Имала је плату, дружила се са колегама. Осјећала се корисном и мање дискриминисаном. Међутим, општина к’о општина, овакво удружење, односно удружње са најосјетљивијом категоријом друштва није могла финансирати па је оно убрзо престало са радом.
Ивана је тако остала и без тог јединог задовољства у животу.
Можда би могла да ради неки други посао, али је довољно „категорисана” да је нико не би озбиљно схватио.

„Никада нисам имала неки срећан период у животу, али сам увијек насмијана. Имам доста пријатеља и волим да се дружим. Нико од мојих пријатеља неће дозволити да будем гладна. Али, није лако тражити, молити. Ето, то ми је најтеже. Колико сам срећна што некада имам десет марака у џепу толико сам и тужна што ми је те паре ипак неко дао.
Па, ето и кад сам насмијана то не значи да сам баш насмијана.Тада ми се највише плаче.”

Ова дјевојка, упркос ограничености која је карактерише ипак зна за захвалност, срамоту, обавезу, одговорност.

Знамо ли ми, који нисмо ограничени?
Или јесмо, али немамо потврду о томе, па ћемо се правити као да се око нас ништа страшно не дешава.
Управо онако као што то ради читаво друштво и држава у којој живимо.

Човјек је својим рођењем повео борбу и предстоји му до саме смрти.
Сви је ми водимо. Неко овако, неко онако.
А, Ивана? Како ће она и слични њој?

Ова прича није Иванина молба ни вапај да јој се помогне. Ова прича је молба да осјетимо бол другога, да побудимо у себи хуманост и да покренемо том снагом и друштво и државу.

Ништа нам бити неће! До нас је! Није до несретне судбине.

ИСТОК


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО