Моја пракса је била да студенте хвалим јавно, а критикујем у четири зида.
Тако ће и остати.

Они данас организују скуп „Не дамо светиње“, али на том скупу ја не само да нећу говорити, већ нећу ни отићи у Парк. То је, дубоко вјерујем, моја дужност, моја порука, моје унутрашње распеће.

Нема у Бањој Луци никога ко је више од мене очаран држањем наше црногорске браће. Нема никога ко је обишао све српске светиње у Црној Гори и то у вријеме НАТО бомбардовања, као чин подршке и саосјећања. Савина, Морача, Свети Никола у Котору, Михољска превлака, Подмаине и, наравно оно најсветије мјесто, Острог, гдје сам преузео завјетни пост и заклео се на вјечну вјерност Светом Василију. Оставио слику сина првенца крај његових светих моштију, подарио му име Данило, стављајући му, чим је изашао из породилишта, Горски вијенац под узглавље.

Сваки дан се јављам својим пријатељима у Црној Гори да их подржим, да им се захвалим, да их побједоносно подсјетим ко им је свих ових година, када би клонули духом, говорио: „Не можете се ви изгубити никада. Народ који има Његоша, гроб који стоји најближе Богу, не може трајно залутати!“

Ипак, нећу данас у Парк. Јер хтио сам да ми моји студенти кажу и покажу шта су им „светиње“ због којих би мирно протествовали. Је ли то и аутономија универзитета, солидарност и саборство професора и студената на путу заједничке борбе за праведније и поштеније друштво? Јесу ли нам светиње и људски животи, достојанство, слобода мисли и говора? Јесу ли наше светиње и једнакост пред законима, борба против непотизма и корупције, насиља у парламентима и медијима, лагања, уцјене?
Осјећамо ли заједничку дужност да устанемо у одбрану закона, вриједности, принципа? Јесмо ли на истој страни сваки пут када су угрожене светиње које утемељују наш идентитет, нашу слободу?

Желим и надам се да ће моји студенти једном да заузму оне духовне и моралне коте са којих никада неће залутати!

Проф. др Ђорђе Вуковић, универзитетски професор из Бањалуке