prix cialis pharmacie florit comparaison viagra cialis levitra spedra kamagra oral jelly comprar viagra cialis levitra quel est le meilleur acheter cialis paiement par cheque equivalent viagra cialis daflon cialis levitra prix en pharmacie sans ordonnance
Јована Кешански: „Превари ме зима данас“

Хоће да ме превари зима, да ми овај дан подвали ко почетак пролећа, кад су људи, без изузетка, измилели из кућа с јакнама опасним око струка.

Сви, осим тебе.

Хоће да ме превари, да помислим како ћеш већ данас нићи из траве ко прва пркосна љубичица,

ко прва песма коса још увек скривеног у густе гране,

ко звук мотора на чамцу који сече Дунав узводно,

ко ветар што се увлачи у уво и шапуће вишевековну тајну,

ко све оно што више никада, крај мене, крај нас, са овог места, нећеш видети и чути.

Откуд ја знам да л’ се одгоре може осетити мирис пролећа, као кад овде, доле, седиш крај мирне реке,

чује ли се чамац на исти начин, распевани кос, грлата Срна..

Цео дан окрећем главу, ћуљим уши да чујем звук пежоа како се лагано спушта низ шпор, о крошње се одбија умишљено „Милеее“.

Премазао си кафене ципеле црном кремом, зрна песка се лепе по њима. Кажеш да си их засрао, ал шта сад.

Заиста, шта сад?

Долази пролеће, и ја ћу те тражити на клупи у парку,

на маслинастој столици испред куће, пушиш, јагодицом палца пипкаш жар цигаре,

на Дунаву, крај пецароша, у чамцу слабо везаном за копно,

на паркингу испред куће, завученог у гепек, арљаш по алату, брискаш стару кожну торбу науљеном крпом да будеш мајстор какав доликује,

Тражићу те испод прозора, клечиш на бетону, садиш цвеће у шест зелених жардињера, хвалиш се како теби цвеће увек успева,

Ено празних прозора,

Шта чекаш?

Време је.

Тражићу те свуда,

Плакаћу кад почне јак пролећни пљусак,

Квасиће ти гроб, не сме да ти буде мокро,

Водоинсталатери не воле кад има воде унаоколо

Откуд ја знам куд си ти нестао,

Не знам ти ни адресу, ни број, макар место, јебеш поштански број

Где уопште ти спаваш?

Превари ме зима данас, напупила кнедла у грлу ко шћућурени птићи у гнезду, чекају да вриснем па да побегну.

Увила је овај дан у пролеће и разбудила сећања ко медведе из зимског сна,

Можда да спакујем кофере,

Да одем,

Заправо побегнем,

Негде где ме неће свака врба умочена у плићак, сваки талас смело пристигао до обале, сваки чамац премазан катраном, сваки човек с цигаром у чамцу, свако тамо негде неком викнуто Милеее, пусте жардињере, мокри пешкири пред кућом, комшије, капија, олук, винова лоза, силуете у парку крај клупе… подсетити на тебе.

Можда да се вратим кад прође,

можда ће ми за пар година требати да те видим у свему набројаном… можда ћу грлити сваког тог човека, сваку ту врбу, талас, капију, жардињеру…

Али, сада,

Сада још увек не.

Jovana Kešanska


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО