Колико је тешко бити искрен у неискреним временима? Јесу ли одувијек била неискрена? Јесмо ли генерацијама одрастали на романтичним митовима? Или смо препуштени зубу времена зарђали?

Много је аспеката са којих треба поредити друштво од средњег вијека до овога данашњег. Много је чинилаца који би можда измијенили и оно тамо?!

Основна ћелија друштва је породица. Она је уништена. Довољан је податак броја чланова просјечне породице данас са бројем чланова некада, али за тај број не морамо ићи превише далеко.

Готово да је ријеткост да неко има 3 и више ђеце, док су некада домаћинства бројала по 7-8 ђеце. Опет, друга је улога била породице на селу. Породица је била као мала фирма која ако има више чланова (читај: радника) боље ће пословати.

У нашој Херцеговини села су замрла. Податак да села броје свега пар становника (а постоје многа и без иједнога који живи тамо преко зиме), махом старије доби је застрашујући.

Индустријализација током ФНРЈ па и СФРЈ направила је егзодус становништва из села у градове. Приватизација и унишење јавних предузећа 90-их па на даље дала је за резултат да једна кућа што има мање ђеце, то има мање гладних уста да нахрани.

Колико смо само пута виђели позив у помоћ вишечланих породица путем медија?

С обзиром да су поједине “даме” на високим функцијама само зато што су нечије љубавнице, довољно говори о томе колика је брига за породицу.

Некада су се за казну и зарад чувања образа читаве фамилије ђевојке које су биле лаког морала (а то се често огледало чак и у томе да имају момка за којег се прочује, а тај се касније ожени другом) слале на удају километрима далеко уз доживотни прекид контакта.

У само једном примјеру километрима смо далеко од некадашњег народа. Не само да смо се отуђили, већ имамо и другачије норме понашања, другачија схватања.

Проблем је настао онога тренутка кад су они неуки узели да тумаче старе одредбе, а они који су тежили ка модерном, а и даље били сељаци, прихватали ствари само зато што су модерне, а одбацивали оне друге јер су старомодне.

У том неодвајању жита од кукоља дошли смо до тога да су идеали искривљени. И ако постоје, ријетко су схваћени на прави начин.

Ипак, ако је у питању политичка сцена, данас можемо да видимо шаролики спектар партија. На око, помислио би човјек, свега има, узбудљиво је. Од Радикала до Социјалиста. Од лијеве до десне стране.

Ипак, оно што се код нас може окупити у коалицији, то нема ни у лошим комедијама. Али, то је ако се размишља о именама странака.

Ако ћемо о програмима и именима, онда би нас требало зачудити како то да Социјалисти фарбају васкршња јаја.

Требало би нас зачудити како неко потписује за улазак у НАТО пакт а неколике кампање је водио са три прста у ваздуху и тробојкама.

Ништа мање нас не би зачудио ни брз и лак прелазак из једне у другу стран(к)у, потпуни заокрет идеологије.

Али, треба обратити пажњу на стварне мотиве. То су јаке позиције са којих се види велики новац. А новац је данас једина религија и једини бог око којег су сви они окупљени.

Можда у кампањи различито тумаче своје религије, али бог је један.

Онда се поставља јасно питање – је ли идеологија обесмислена?

Или је само скупа.

Како скупа? Тако што је велики новац у игри оваквих идеолога, док с друге стране стоји цијена “погрешне” идеологије од готово 180.000КМ због организовања скупа подршке породици убијеног момка која трага за починиоцима и задовољењем правде.

Идеологија је скупа. Некада се плаћа и главом. Али је велико искушење.

Колико је тешко остати свој, толико је лако бити њихов. Уопштено, дио већине.

Колико је тешко пратити идеал, своје свјетло на крају тунела, толико се тешко отргнути понудама за лакши пут, за који ће се опредијелити они који никада нису ни знали шта је то имати идеале.

За идеале гину будале. А будале су будале јер су у мањини.

Шта ћеш. . . тако изгласала већина.

Ђ.В. citamolise.com