То што против митрополита Амфилохија говоре и пишу црногорски властодршци и њихови медији, властодржци у Србији и њихови медији, од пре неки дан и Цариградски патријарх је, тако кажу а многи преносе, изгледа имао нешто да замери (углавном због Митролитовог доследног става према украјинском питању) – то би требало да буде добар знак свакоме да се осуђивањима, неодговорним тумачењима и прогнозама не ставља олако на страну митрополитових противника, ако већ не дели са њима иста уверења и ставове.

Не мора бескрајно да се понавља, или можда и мора, о постигнућима митрополита Амфилохија у обнови једва преостале цркве у Црној Гори, о томе како је у најтежим тренуцима опојао наше жртве на Косову и Метохији док су други само гледали са стране, како је осим обнова цркава и манастира у Црној Гори подигао и два вероватно најлепша нова храма у Православљу…

Народ Божији у Црној Гори показује велико поверење у свог митрополита. И наравно да ће противници учинити све на круњењу тог поверења. Не треба им помагати.
Митрополит није непогрешив. Уме да га понесе реторика, уме да се заслепи оним добрим а да не сагледа и оно лоше у некоме, уме да га понесе величина примера славних претходника у Митрополији, може да погреши због неких својих ограничења као и свако до нас. Није непогрешив, али има велику дубину и ширину.
Да кажем и ја неку реч о мојим личним искуствима са њим: први пут сам га срео док још нисам ни би верујући. Пре скоро четрдесет година. Усукани тајанствени јеромонах који ме је помало плашио том дубином коју нисам могао да упознам међу људима које сам сретао у градској уметничкој средини.

Касније сам видео и његову ширину, доброту и смирење, а и тад сам већ био у Цркви па је дубина оних који се силно отворе Духу престала да ме плаши.
Слушао сам од других а и сам сам био сведок многим анегдотским ситуацијама везаним за њега које мирно могу да уђу у неки запис из Старечника, чак и у житијске епизоде.

Можда је, везано за Митрополита, што највише памтим и чега се најчешће са љубављу сећам, једна наизглед не много значајна епизода из Цетињског манастира.
У оквиру прославе 1700 година Миланског едикта било је предвиђено и освећење прелепог Храма Христовог Васкрсења у Подгорици.
Седам тимова фрескописаца у чудесном складу који се постиже само кад је све вођено из здравог духовног центра убрзано је довршавало фрескопис у храму. Мене су позвали да као неко искусан у режирању великих црквених манифестација направим са сарадницима свечаност на освећењу, на коју ће доћи многе званице па међу њима и, ето, последњи пут заједно – Московски и Цариградски патријарх.

У Цетињском манастиру за великим столом седео је Митрополит са групом свештеника и лаика који су учествовали у организацији великог догађаја. И мене су понудили да седнем са њима, али ми се учинило некако неприлично да се угурам међу њих, него сам сео мало са стране и уживао гледајући Живу Цркву која делује као породица, што ми је увек био идеал.

Енергично, бучно, много задатака, много идеја, а све у духу љубави. Повремено би се расправа претворила у надвикивање и упадање једних другима у реч. А онда би митрополит подвикнуо и треснуо руком по столу „шта сте се разгламили!“ И онда би се сви као деца послушно умирили, наставили спорије и одмереније, до нове провале темперамента. И тако сатима. Док се не реше пробеми. Баш као у старинској породици са ауторитативном главом, али све пуно љубави. Ђедо…
И наравно све је испало величанствено. Незаборавни догађај.

И сада, кад видим како се узмувају људи у овим садашњим узбудљивим догађајима, кад се црквена породица у Црној Гори овако широко и величанствено пројавила, кад видим оне који покушавају да унесу неки дух који ту не припада, ја се опет загледам у Митрополита Амфилохија и његово свештенство испред Народа Божијег и видим онај исти склад у хаосу, ону љубав која покреће.
И имам поверење.
А то што Митрополит углавном не реагује на све те силне нападе подсећа ме на речи Светог Владике Николаја – „Не излива се море да потопи сваког дерана који се у њега баци каменом „.

Ненад Илић