kamagra thaïlande kamagra thaïlande cialis agit au bout de combien de temps comparaison entre viagra et cialis acheter cialis generique en ligne equivalent viagra cialis comment utiliser kamagra oral jelly
Снежана Топаловић: Мићко


Била сам, мислим, 5 или 6 разред, када се Мићко са породицом доселио у нашу улицу. Био је годину дана старији од мене, али је био много крупнији у односу на вршњаке.

Мићко је био другачији, не бих сада нагађала дијагнозу, али једноставно био је посебан. Тешко је изговарао ријечи, а оне које је добро изговарао понављао би их више пута. Смијао се често и гласно тапшући длановима. Чудно је ходао, а још чудније трчао. Ужасно се плашио грмљавине и јаких звукова уопште. Тада би стављао дланове преко ушију и њихао се некада толико јако да би ударао затиоком од зид или наслоњач кревета. Никада нисам видјела да се неко било чега толико боји. Носио је увијек уздигнуте панталоне у које је утрпавао мајице и џемпере. И колико год би пута, у току дана, његова мајка извулачила мајицу или џемпер, он би их враћао и дизао панталоне још височије, некада скоро до под пазух.
Отац му је био официр, а мајка није радила сво своје вријеме посвећивала је Мићку. Био је вољено дијете, али у средини каква је била наша, често је бивао мета и предмет исмијавања.

Мене и Мићка повезала је љубав према животињама, обоје смо имали по једног дозвољеног пса и неколико луталица које смо од родитеља скривали у напуштеној шупи. Мислим да су нам то они у ствари прећутно одобравали. На почетку сам тешко разумијевала његов говор, што због тог, што због паса у илегали, развили смо, само, наш знаковни језик на којем смо одлично комуницирали. Пред Мићком се нисам устручавала, пјевала бих и имитирала пјеваче, што у тим годинама ни у лудилу не бих урадила пред другом дјецом, тапшао би ми и смијао се. И ако је био крупнији од мене, ја сам била та која је њега штитила.
Брао ми је цвијеће заједно са травом и правио неке чудне букете. Поред њега сам се осјећала посебном, а он поред мене сигурним.
Рођендани су били посебна прича. Код Мићка на слављу ја сам била главни гост, заједно би дували свјећице, отварали поклоне, чак је слаткише које добије дијелио са мном на равне части.
На мојим рођенданима Мићко је био изложен знатижељним погледима и врло често подсмијеху.
Његова мајка слала ми је дивно упаковане поклоне, а он ми је правио већ поменуте букете.
Долазио би свечано обучен и говорио: -Мићко јеп?
-Јеси Мићко супер си, смијао би се.
Имали смо и неки поздрав, закачили би кажипрсте један за други, а онда изговарали М и Н заувијек.
Његови родитељи су ме много вољели.
Године су пролазиле, почели смо да се мијењамо, да сазријевамо, у ствари ја, Мићко је био исти весео и безазлен, почео ми је бити досадан. Све мање сам имала времена и жеље да се дружим с њим. Привлачиле су ме друге ствари.
-Нена, Нена кино?
-Не могу, Мићко, идем с другарицама.
-Сута Нена, Мићко кино?
-Не могу ни сутра Мићко.
Одлазио би тужан кући, погнуте главе.
Те године му нисам отишла на рођендан, изашла сам да се видим са симпатијом. Чекао ме испред улаза, са кесом слаткиша, а ја сам била на седмом небу.
-Еј Мићко сретан рођендан, извини што нисам дошла, рекла сам овлаш. Како је било?
-Јепо бијо, веика тојта, Нена…покушао је још нешто рећи, прекинула сам га: -Супер Мићко, сад морам ићи, имам много учити за сутра.
-Добо Нена, ево саткише.
-Не треба Мићко, хвала, не једем више слатко на дијети сам.

Отишао је.
На свој рођендан нисам га ни позвала, била сам са друштвом из школе и чекала да се појави дјечак у ког сам била заљубљена до ушију. Чуло се звоно, истрчала сам усплахирено, на вратима је стајао Мићко, са сада већ традиционалним букетом од цвијећа и траве.
-Сетан диван дана Нена, пружио ми је букет.
-Хвала, Мићко, разочарење на мом лицу било је очигледно.
-Није, Срђан, ово је онај њен дебил, чула сам другарицу како преноси осталим.
Чуо је и Мићко, спусти је главу и рекао: -Оде Мићко, ћао Нена.
Осјећала сам се ужасно.
-Мићко стани!
Није се ни окренуо само је убрзао свој неспретни корак. Држала сам у руци букет направљен од чисте љубави, не можете купити такав букет, иако можда негдје постоји онда сигурно није на продају.
Потрчала сам за њим: -Мићко стани, извини, одвратна сам и безобразна, стани молим те.
Окренуо се, а сузе су лиле низ његово широко лице као два бистра планинска потока. Загрлила сам га: -Извини, Мићко, извини молим те. Плакали смо обоје. -Хајде молим те врати се. -Сута, Нена, сута. Знам да није хтио да се врати због оног што је чуо.
Сутрадан је дошао, јели смо торту и смијали се, комуницирали на знаковном језику, све је било као прије.
Наставили смо да се дружимо, не интезивно као када смо били дјеца, али налазила сам вријеме за Мићка.


Рат нас је раздвојио, Мићко је с мајком отишао у Србију, а отац му је прекомандован у други град. Изгубили смо контакт. Често сам мислила о њему. Гледала би наше слике с рођендана и смијала се ја у хаљиници с карнерчићима, машнама у коси, а Мићко у кошуљи са машном, наравно утрпан.
Прву вијест о његовој породици добила сам годинама након рата и то случајно.
Сазнала сам да му је мајка умрла, отац није могао да брине о њему и да су га смјестили у Дом за лица ометена у развоју. Морала сам да га нађем, у ствари нисам морала, жељела сам.
Установа у коју је био смјештен била је прилично уређена. Жена на рецепцији питала ме: -А ви сте му?
-Другарица, рекох. -Мићко је имао мождани удар прије двије године, не знам хоће ли вас препознати, у лошем је стању. Одвели су ме до њега сједио је у инвалидским колицима и гледао кроз прозор. -Мићко, зовнула сам га. Није се окренуо.
-Еј, па то сам ја твоја Нена.
-Тешко да Вас позна, још ако се нисте тако дуго видјели.
-Мићко, хеј, Нена је.
Окренуо се, а сузе су му се слијевале низ образе, као оног дана када га нисам позвала на рођендан.
-Мићко мој, добри мој Мићко, загрлила сам га. Изгледао је много старије, нисам га тако замишљала, мој Мићко је требао да буде весели младић, а не овај човјек у колицима. Био је видно узбуђен покушавао је да ми нешто каже на нашем знаковном језику.
-Познао ме!- узвикнула сам – није ме заборавио. Извела сам га у шетњу, причала сам му о себи, смијао се, али другачије некако тихо, да ли због болети, или су људи и зло вријеме и у њему успјели да убију радост, не знам. Кад сам кренула плакао је и пружао кажипрст да изведемо наш поздрав. -Ниси заборавио, идемооо, закачили смо кажипрсте М и Н заувијек. Насмијао се кроз сузе. Било ми је тешко да га гледам тако беспомоћног.
Оставила сам податке на рецепцији и замолила их ако му се стање погорша да ме обавијесте.
Нашла сам и Мићковог оца, није ме одмах препознао, а ни ја њега. Официр у пензији већ начет зубом времена и алкохолом. -Нена, Мићкова Нена, па сине одкуд ти?
Причали смо дуго о свему, о Мићку највише.
-Морао сам га смјестити у дом,- као да се правдао – тешко је поднио мајчину смрт.
-Не знам како да ти се захвалим што си дошла, помињао те с мајком често.
Договорили смо се да сутра заједно одемо до Мићка.
Дошла сам у договорено вријеме, врата су била закључана.
Изашла је комшиница: -Кога тражите?
-Господина Драгана.
-А ко сте му ви?
-Рођака, рекох.
-Отишао је у дом, сине, звали га.
Осјећала сам немир, кренула сам према дому. Немир је растао, просто сам знала да нешто није у реду.
На рецепцији је била иста жена од јуче: -Добар дан госпођице, сједите, добро је да нисте отишли на пут. Мићко је ноћас преминуо, жао ми је.
Сјела сам као укопана.
-Ако хоћете идите до његове собе господин Драган је ту пакује ствари.
Ушла сам у собу: -Чика Драгане, примите моје саучешће.
-Хвала, Нена, није се ни окренуо. Пришла сам и загрлила га.
-Хајдемо морамо се побринути око сахране, рекао је.
-А Мићкове ствари?
-Ето ту, све је у пакету.
Боже, шта остане иза човјека, пакет ставри размишљала сам.
Отворила сам пакет на врху наша фотографија са десетог рођендана. Ја и Мићко М и Н.

Сахрана је обављена сутра, дошле су комшије, малобројна родбина и пар Драганових бивших колега, особље дома.
Између раскошних букета издвајао се један на око неизгледан направљен од цвијећа и траве такав не можете купити, то ме Мићко научио.

hercegovac.net


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО