(Врло кратка) прича из комшилука II

Елем, стојим ја на ћошку преко пута Електродистрибуције (Цедиса, или како се зову већ они што шаљу најјаче рачуне у Европи). Улицу прелази један чикица/дедица зависно од перцепције, а моја перцепција је у том смислу прилично толерантна. Пита:

-„Сине, колико је сати“. То је често увод у неки разговор с непознатим, изражавање мишљења, потреба да то нешто што ти се врти у глави не остане само ту…

Ја кажем: 19.08.
С моје лијеве стране, с краја булевара назире се народ, много народа, и чује се црквено појање. Чикица се обрће пут њих и говори:

– „Види сине, што се чини у 21. вијеку у Црној Гори. Ови луди шетају….“

– „Син“: „Да, да, и ја их чекам да им се придружим кад наиђу.“

Наставише појци пјевајући, оде ђедо дома ку…овај, дубоко замишљен.

Пише: Весна Братић, универзитетски професор из Подгорице.