Свакога дана проналазио би по коју заборављену Унину стварчицу, из које би га насмешено гледале њене срнеће очи. Када је једанпут истресао мадрац, пронашао је три укоснице, напукли чешаљ са сребрним звездама, четврт чоколаде пуњене кокосом и до пола попушену кутију „Марлбороа“. У купатилу је открио љубичасти руж за усне и вату. Фетишиста! Је ли то све што остаје после љубави? И шта, уопште, остаје после ње? Телефонски број који лагано бледи у памћењу? Чаше са угравираним монограмима украдене у „Еспланади“. После љубави остаје обичај да се бело вино сипа у те две чаше, и да црте буду на истој висини. После љубави остаје један сто у кафани код знака „?“ и зачуђени поглед старог келнера што нас види са другима.

После љубави остаје реченица: „Дивно изгледаш, ниси се ништа променила…“ И: „Јави се понекад, још имаш мој број телефона.“ И неки бројеви хотелских соба у којима смо спавали остају после љубави. После љубави остају тамне улице којима смо се враћали после љубави. Остају тајни знаци, љубавне шифре: „Ако ме волиш, започни сутрашње предавање са три речи које ће имати почетна слова мог имена…“ Ушао је у амфитеатар и казао: „У нашој авангарди…“ Послала му је пољубац. После љубави остаје твоја страна постеље и страх да ће неко изненада наићи. Клак – спуштена слушалица када се јави туђи глас. Хиљаду и једна лаж. После љубави остаје реченица која лута као дух по соби: „Ја ћу прва у купатило!“ – и питање: „Зар нећемо заједно?“ Овај пут, не. После љубави остају саучесници: чувари тајни које више нису никакве тајне. После љубави остаје лака узнемиреност кад у пролазу удахнем „Цабоцхард“ на некој непознатој, црномањастој девојци. Препуне пепељаре и празно срце. Навика да се пале две цигарете, истовремено, мада нема никог у близини. Фотографије снимљене у аутомату, таксисти који нас никада нису волели („Хвала што не пушите!“ – а пушили смо), и цвећарке које јесу. После љубави остаје повређена сујета. Метални укус промашености на уснама. После љубави остају други људи и друге жене. После љубави, не остаје ништа. Срање…