„Изашао сам из куће са сестром. Она ме је натјерала да изађем из аута. Били смо у маркету. Било ме је страх. Зар и толико година послије, помислио сам? Дланови су ми се поново знојили. Окретао сам се около у страху да ћу угледати некога од оних који су ме некада злостављали. Још увијек се нисам ослободио. Тек кад сам се вратио у ауто осјетио сам се сигурно, јер сам био заштићен у свом простору“, овако Бојан (идентитет познат редакцији), једна од ко зна колико жртава неопаженог вршњачког насиља, описује свој недавни боравак у родном Требињу.

Из овог града је отишао прије отприлике деценију, али трауме које је доживљавао као основац и средњошколац још нису нестале. У њему су. Понекад сакривене, а каткад слободне лутају мислима и узнемирују га. Раније су га окретале наопачке. Године борбе са свим посљедицама насиља биле су тешке. Борба је на моменте изгледала узалудна, али увијек, по правилу, мучна. Данас је, ипак, признаје, лакше иако у Требиње не воли да долази. И даље се бори, а то је за њега суштина.

Најприје је помислио да је сасвим сигуран да жели јавно да прича о свему што му се дешавало у периоду одрастања, али је на крају, ипак, одлучио да му не откривамо идентитет. Жели да његову причу чују сви родитељи, наставници, професори, педагози…

Не може да се сјети када је све тачно почело, јер је почело суптилно, тако да ни сам није схватао шта му се дешава. Само се сјећа да је почео да мрзи себе, да се гнуша свог одраза у огледалу, да мрзи своје карактерне особине, своје понашање, дословно сваки дјелић себе. Тако је залутао и прије но што се истински могао пронаћи, потпуно изгубио себе, самопоуздање, смисао… Постајао је анксиозан иако тад са сигурношћу није знао шта је то. Хватала га је туга, меланхонија, бијес, мржња. Са зебњом је почињао сваки дјечачки дан, а сваки излазак из куће био је страшан изазов.

„Годинама су ме исмијавали, нада мном су демонстрирали силу, измишљали бљувотине о мени, крали су ми телефон, бацали торбу кроз прозор, лијепили су по школи моје слике… У насељу су ме пресретали у улицама. Сви краци који су водили ка граду били су покривени групицама дјечака који су се ту окупљали и чекали ме, ударали, гађали камењима, добацивали и називали погрдним именима. Био сам мали и сматрао сам да сам ја крив што сам другачији, да сам крив што ме нико не воли, да сам ја крив што не желе да се друже са мном и да је, донекле, нормално да се према мени тако опходе. Мени су тада сломили крила“, прича Бојан без прекида, баш као да је дуго имао спреман говор, али није имао коме да га исприча.

Присјећао се. Дуго смо причали у сигурна четири зида. Изгледало је као да је цијело дјетињство испричао у тих неколико сати разговора. Неких се догађаја сасвим јасно сјећа.

„Рецимо, узели би ме, стиснули и онемогућили да мрдам и тако би ме држали пред разредом. Остали ђаци би гледали и смијали се. Никоме није пало на памет да би то могло бити вршњачко насиље. Сјећам се, једном сам купио неке патике. Договорили су се да на смјене улазе у учионицу и понаособ се исмијавају мојим патикама“, прича он.

Страх од сусрета са насилницима
„На факултету ми је аутобуска станица била траума, јер сам се плашио да ћу на њој срести некога од њих (оних који су га злостављали прим.аут). Мијењао сам план одласка кући надајући се да у пет сати ујутру никога од њих неће бити на аутобуској. Када би ми родитељи слали торбу аутобусом, ја сам слао сестру да изађе по то, јер сам се дуго плашио да их не угледам“, присјећа се Бојан.

Језив осјећај неприпадања
“Тешко ми је падао тај стид људи који су били у мом друштву. Нисам имао с ким да излазим, нити да славим нове године, школске одморе сам проводио у учионици, углавном. На екскурзији су ставили једног момка са мном у собу, а он се пред свима наглас побунио – ја нећу с њим. И тако је било. Ја сам остао сам у соби и било ме је срамота да кажем да сам сам. Осјећај неприпадања је био језив. Нисам схватао зашто ме одбацују. Осјећао сам да је мушкарце срамота да се налазе у мом друштву, а с друге стране срамота ме је било да се дружим са дјевојкама, јер су ме свакако етикетирали у друштву и исмијавали због тога што се један мушкарац дружи са дјевојкама.”
Дуго је, каже, покушавао да схвати зашто је то тако, због чега се баш према њему понашају тако страшно.

“Ја сам од малих ногу имао другачија интересовања и нико није постојао у то вријеме ко би ме охрабрио и рекао – па добро је што си ти другачији и посебан. Ја сам волио да пјевам, плешем и глумим, занимала ме је телевизија, представе, филмови, нешто што друге момке није занимало. Нисам играо фудбал и није ме занимао спорт и као такав нисам се уклапао у околину, вршњаци су ме одбацивали. У основној школи је било тешко, у средњој још горе. Ту сам осјетио праве звијери“, наставља причу он.

Због свега је, каже, бјежао од себе, од својих жеља, од онога што је у суштини. Лутао је и свјесно ишао путевима на којима је био несигуран. Све с циљем да би се допао другима. Дуго му је требало да схвати да то није начин.

„Волио сам да пјевам и ишао сам на фестивале, али сам одустао од свега тога, јер сам знао да ће у публици бити петоро људи који ће ми добацивати и исмијавати ме пред родитељима који су дошли ту да буду поносни на мене. Трудио сам се да сакривам ствари које ме занимају, трудио сам се да не причам о томе, већ да причам о нечему што ме уопште не занима. Покушавао сам да играм фудбал, да гледам фудбал, чак да се облачим као остали, да будем оно што нисам. То је била чиста шизофренија“, прича.

Будући да му нико није говорио о вршњачком насиљу, док га је, чињеница је, преживљавао и трудио се да га сакрије од себе и других, живот му је постајао ужасан, а дјетињство неповратно изгубљено.

Од свега је имао само страх и страшан стид. Стидио се себе.

Ћутња није злато
Срамота да неко сазна са чим се суочава један изгубљени дјечак била је већа од свих физичких боли, од свих удараца, од погрдних ријечи које су му оџвањале у глави. И зато је ћутао. Ћутао би можда и данас да није отишао из Требиња и на све начине покушао да себи помогне. Тек сад, каже, спреман је, донекле, да прича о свему што му с дешавало. А да је среће, урадио би то и деценију прије.

Мање је, вјеровао је тада, болно било ћутати. Зато се данас каје. Да се врати на почетак све би, каже, другачије. О ономе што је сам преживљавао и прикривао сада би говорио свима – родитељима, наставницима, другарима. Иницирао би на часовима, каже, причу о вршњачком насиљу. Не би се скривао и лажно смијао како би створио привид да је све нормално.

Сматрао је тада да само луди иду код психолога, а затражити помоћ од родитеља или наставника, који ништа не слуте, било је за њега немогуће.

„Мене је било срамота рећи родитељима шта сам све преживљавао, а не да кажем наставницима. Можда би ми наставници и помогли, али ја нисам имао снаге да им то кажем. Према мени су се ужасно понашали и на часу, мислим да су наставници могли то да виде. Мене је било срамота самога себе, било ме је срамота да то зна моја породица. Био сам вјешт у прикривању. Јако тешко ми је падао одлазак у школу. Једва сам чекао петак да побјегнем од школе, али не да уживам са друштвом из улице, већ да побјегнем од свих и да се затворим са компјутером у соби у виртуелном свијету“, наставља своју исповијест Бојан.

Невјероватна је чињеница да мене неко може да воли
Сада живи у Србији. Ту је завршио факултет и почео да ради. Велики град и даљина Требиња повратили су му наду да ће му крила можда поново израсти. Далеко од Требиња је први пут схватио да можда и није заслужио болно одрастање. Схватио је да, ипак, није он крив што је био жртва класичног вршњачког насиља, да није он крив што није био прихваћен. Додуше, није постојао нико ко би све оно што му се дешавало и званично окарактерисао као чин вршњачког насиља и указао му на проблем.

Дуго га је све мучило, признаје, и послије одласка на студије. Али је радио на томе да се издигне изнад свега, разговарао са стручним људима, убјеђивао себе, разговарао са собом… Чак је, каже, било фаза када је и тамо покушавао да примијени некадашњи образац понашања, па је из страха од поновног одбацивања, радио ствари које није желио. Но, убрзо би схватио да ће залутати.

„Ја овдје никада нисам доживио ништа слично. Било ми је невјероватно да се допадам дјевојкама, да желе да буду са мном, да ме гледају као мушкарца, невјероватна је била чињеница да мене неко може вољети. Просто, то је био шок. Још увијек се борим с тим и тешко ми је и данас да то у потпуности прихватим“, каже Бојан и поручује свим родитељима, наставницима и пријатељима – право је вријеме да разговарате са својом дјецом.

„О овоме се не смије ћутати“, закључује

Николија Бјелица Извир: direkt-portal.com