Бранко Миљковић – Узалуд је будим

Будим је
због сунца које објашњава себе биљкама . .
Због неба
разапетог између прстију . .
Будим је због речи које пеку грло . .
Волим је ушима . .

Треба ићи до краја света
и наћи росу на трави . .
Будим је због далеких ствари
које личе на ове овде . .
Због људи
који без чела и имена пролазе улицом . .
Због анонимних речи,
тргова . .
Будим је због мануфактурних пејзажа,
јавних паркова . .
Будим је због ове наше планете
која ће можда бити мина
у раскрвављеном небу . .
Због осмеха у камену
другова заспалих између две битке . .
Kада небо више није било велики кавез за птице
него аеродром . .

Моја љубав, пуна других
је део зоре коју будим . .
Будим је због зоре
због љубави,
због себе,
због других . .
Будим је,
мада је то узалудније неголи дозивати птицу заувек слетелу . .
Сигурно је рекла:
– нека ме тражи
и види да ме
нема . .
Та жена са рукама детета
коју волим . .
То дете које је заспало
не обрисавши сузе које будим . ..

Узалуд . . Узалуд . . Узалуд . .
Узалуд је будим . .
Јер ће се пробудити друкчија и нова . .
Узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да јој кажу . .
Узалуд је будим . .
Ти знаш, вода протиче,
али не каже ништа . .
Узалуд је будим . .
Треба обећати изгубљеном имену
нечије лице у песку . .

Ако није тако,
одсеците ми руке
и претворите ме
у камен . .

Послушајте ову прелепу песму у интерпретацији Радета Шербеџије

Извор: Опанак