Први пут послије 213 година, крст Светог Петра Цетињског напушта село Лучиће и у рукама Оца Стевана, нашег свјештеника, у литији креће пут Херцег Новог. Цијело братство Лучића, које се вијековима крштава, вјенчава и сахрањује овим крстом, биће ту како и приличи.

Братство Лучића из Суторине, добило је овај крст из руку Светог Петра Цетињског давне 1806. године, након убиства старог и слијепог свештеника Јована Лучића. Он је убијен у својој кући од стране пљачкаша из сусједног села које је било под французима, а након чувене битке у којој је Наполеонова скаламерија разбијена и потучена до ногу.

Сазнавши за трагедију која се догодила, Свети Петар Цетињски стиже у село и сахрањује попа Јована Лучића, након чега оставља овај крст сљедећем у низу од шест свештеника Лучића, попу Сави Лучићу, сину попа Јована, као светињу коју и дан-данас чувају, да брани, штити и на Господа упућује.

Иначе, Свети Петар Цетињски запопио је у Цетињском манастиру 1818. године и Шпира, сина попа Саве Лучића.

Данас, у овом лудилу које влада, када уз духовни, бринемо и за физички опстанак, овај крст отвара пут наде нашем народу и вјери, превазилази вријеме и простор, спаја давнине са временима пред нама, све кроз тмину која прекрива нашу тужну садашњост.
Нећемо дозволити да нам вјеру поколебају невјерници, да нам храбрости зафали на путу Господњем јер ми смо сила Христова, војска његова постојана. Како паметан човјек давно рече, чојство је бранити друге од нас самих а ми вјером и љубави за свако људско биће на овом свјету, испуњавамо Његов завјет и тиме најбоље свједочимо Истину и Правду своје вјере Православне.
Знао је Свети Петар Цетињски како да унесе љубав и вјеру у душу свог народа али је знао и какви се демони над нама стално савијају, покушавајући да нам заклоне Небеса. Знао је он то све, знао је који путем ићи и како на крај тога пута стићи. Знао је он све то, а то данас знамо и ми.
Једино што Свети Петар Цетињски није знао, то је СТРАХ. Вјерујте ми на рјеч, не знамо ни ми.

Историја Црне Горе