Прича каже да је Франз Кафка срео
дјевојчицу у парку гдје је свакога дана
шетао.
Плакала је.
Изгубила је лутку и била је
неутјешна.

Кафка се понудио да јој помогне у
тражењу лутке, па су се договорили да се нађу на истом мјесту сљедећег дана.

С обзиром да није нашао лутку, саставио је писмо у луткино име и прочитао га дјевојчици.

“Молим те, не жали за мном. Кренух на
пут да видим свијета. Писат ћу ти о својим догодовштинама.”

Било је ово прво у низу писама. Када би се срео са дјевојчицом, Кафка јој је читао ова пажљиво осмишљена писма о измишљеним авантурама вољене лутке. Дјевојчици је то пружало утјеху.

Како је сусретима дошао крај, Кафка је дјевојчици донио лутку.
Она, наравно, није била слична изгубљеној.

На прикаченој поруци писало је: “Путовања су ме измијенила…”

Много година касније, сада већ одрасла
дјевојка, нашла је скривено писмо у лутки.
Сажетак тог писма би гласио:

„Све што волиш једног ћеш дана изгубити, али на крају, љубав ће се вратити у неком другом облику“