ou acheter kamagra cialis 20mg vidal cialis 5mmg acheter cialis generique en ligne effet secondaire cialis 20 mg
Ђорђе Вукадиновић: Црногорске литије и чудо

Да је знао оно што сада зна, велико је питање да ли би се Мило Ђукановић одлучио да форсира доношење „Закона о слободи в(ј)ероиспов(иј)ести”. Чак ни највећи оптимисти међу црногорским опозиционарима нису очекивали да ће реакција народа бити овако масовна, жестока и мудра.

Очекивало се да ће „просрпска” опозиција покушати да направи неку врсту гужве и опструкције у црногорском парламенту не би ли спречила његово доношење – или макар показала да то усвајање није прихваћено без борбе и отпора. Претпостављало се и да ће због усвајања закона бити неких протеста, да ће бити бачене неке петарде и каменице (а да ће полиција интервенисати, бацити понеки сузавац и „растерати екстремисте”) и то би било то.

И можда би тако заиста и било да се овај пут није намерило на нешто другачијег и организованијег противника него што је то већ помало израубована и пословично разједињена црногорска опозиција. Противника оличеног у цркви (СПЦ), Митрополији црногорско-приморској и митрополиту Амфилохију лично.

Искусном и лукавом Ђукановићу се догодило оно што се обично, пре или касније, дешава свим окошталим ауторитарним владарима – подлегао је сопственој пропаганди и побркао стварност са сликом коју нуди искривљено режимско огледало. После више од деценије формалне независности и већ двадесетак година како фактички самостално управља црногорском државном политиком, Ђукановић је поверовао да је црногорска јавност већ довољно лоботомизована „дукљанском” пропагандом и да ће, захваљујући томе, он без већих потреса моћи да – поред целокупне световне – преузме полуге и дизгине и духовне власти у Црној Гори.

Власт, заједно с добрим делом опозиције, образовни систем, практично сви медији и комплетан НВО сектор годинама су радили на „расрбљивању” Црне Горе и чинило се да је тај идентитетски инжењеринг већ далеко одмакао. Али изгледа да „жаба” ипак није била довољно скувана. Поготово када је, предлогом и усвајањем овог закона, политичка температура нагло подигнута до максимума. Заправо, можда би се чак могло рећи да је овим законом и недвосмисленим атаком на СПЦ у Црној Гори, њене светиње и њену имовину Ђукановић нехотице учинио услугу српском елементу – тргнуо га и натерао на мобилизацију, бунт и отпор који је био већ готово пресахнуо.

Епицентар тог отпора свакако су митрополија и митрополит Амфилохије, с комплетним свештенством и монаштвом. Али не треба занемарити ни остале епископије и владике (поготово владику Јоаникија) који делују на територији Црне Горе. Такође, упркос сталним покушајима да се и ту направи неки раздор, комплетан врх СПЦ, с патријархом и Светим Синодом стао је иза митрополита, а више или мање масовне литије у знак подршке борби против спорног закона организоване су у свим епархијама српске цркве.

Ипак, оно што је све највише изненадило (једне пријатно, а друге непријатно) јесте масовност и одлучност великог броја грађана Црне Горе који су стали уз цркву и устали против овог дискриминаторског закона. Наравно да језгро тог протеста и тих литија чини српски етнички и политички елемент. Али је од круцијалног значаја за успех те борбе и то што она није остала затворена само у српски политички елемент, него рачуна на ширу, православну, па и грађанску („људско-правну”) подршку и солидарност већинске Црне Горе. И управо је то оно што је вероватно највише забринуло Ђукановића и његове саветнике – па су, стога, грчевито и хитно покушали да замене тезе, представљајући себе као жртву неког „великосрпског” пројекта, па и шире, геополитичке „руско-православне” завере.

Како је на догађаје у Црној Гори реаговала држава Србија? По представницима власти – реаговало се одлично, мудро и уздржано. По мени, погрешно, млако и неадекватно. Као да је реч о проблему у некој афричкој далекој земљи, а не о атаку на своју цркву и свој народ. Најпре су се „правили мртви” и давали изјаве као кандидаткиње на избору за мис света (типа: мир у свету, нико није крив). А када се видело да је враг однео шалу, почели су да се мешају, али или трапаво, или чак с намером да режиму у Подгорици помогну. И након свега што смо од стране званичног Београда на ову тему чули и видели, заиста остаје дилема: Да ли су само немоћни да се Ђукановићу супротставе и плаше га се – или су, заправо, његови сарадници и саучесници?!

Посебна прича су неке тобожње „велике патриоте” (углавном прорежимске, мада је било и других) које су у време најжешћих притисака на митрополита и СПЦ кренуле да спекулишу о Амфилохијевим „грешкама из прошлости” и – наводним – диловима с Ђукановићем. Нико, разуме се, није безгрешан и сигурно да је на дневнополитичкој равни било различитих процена, несрећних изјава и гафова. Али, исто тако, нема сумње да је досадашњи степен отпора, мудрости, организованости и народног јединства који је исказан у организовању протестних литија у Црној Гори такав да не само да амнестира све Амфилохијеве, евентуалне, грешке из прошлости, него представља и својеврсно (људско или божје) чудо.

НСПМ


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО