На данашњој свечаној сједници Скупштине општине Билећа, одлучено је да се Повеља општине додијели постхумно војводи Раду Радовићу.

„Нема Билећанина који се данас није сјетио марта ‘98. године када је наш војвода мучки убијен. Овог храброг човјека као и читаве његове јединице се сјећамо са поносом и са тугом. Ми који смо били свједоци његових храбрих подвига, њега и његову јединицу никада не можемо заборавити.О дјелима оваквих људи би требало писати и у историјским уџбеницима како би млађе генерације знале праву истину о борби и страдању свог народа”, кажу Билећани.

Војвода Радовић је приступио српским добровољцима одмах након избијања рата у Источној Славонији. Са почетком рата у БиХ вратио се у Билећу и оформио „Билећке добровољце”, специјалну јединицу Војске Републике Српске у саставу Херцеговачког корпуса и Невесињске бригаде.

Са својом јединицом ратовао је на многобројним ратиштима. Пред Хашким трибуналом, у суђењу против Војислава Шешеља, а у свједочењу Војислава Дабовића наведено је да је Раде Радовић био један од најхрабријих и најпоштенијих команданата за кога није везан никакав ратни злочин. Оно што је најтрагичније је то да је успио преживити рат, али није трулеж и неморал друштва.
Мучки је убијен у марту 1998. године у 38. години живота. Оно што је још трагичније је то да је његов убица осуђен на само двије године затвора.

О самом војводи и о том трагичном догађају прича нам један од његових сабораца: “Радовић је био истински српски патриота и оличење ријетке срчаности и поштења. Његова јединица је била позната по изузетној храбрости и учествовала је у многим великим биткама на подручју Херцеговине и шире. Имала је 25 погинулих, а сваки борац је најмање једном рањаван. И сам је два пута рањаван. Епопеја храбрости те јединице је била у двије Митровданске офанзиве.”

А о каквом човјеку се ради, Радовићев саборац нам прича: “У прољеће 92’ јединица је била на борбеном задатку у рејону Стоца. Након што су непријатељске снаге потиснуте и Столац опкољен, остало је доста муслиманског становништва у самом граду, али и околним селима. Наредба цивилима је била да се не крећу између села, јер је још увијек било заосталих мањих група непријатељских снага. Нас двојица смо силазили једним путем између два села када се улицом испред нас појавио неки цивил, средњих година. Видили смо да се преплашио када нас је угледао, али се бојао да би бјежањем изазвао још већу сумњу. Сјели смо на један камен у пустили га да сам дође до нас. Када је пришао довољно близу ја сам га упитао да ли зна да је забрана кретања и гдје иде? Одговорио је да зна, али да је забринут за своје рођаке који живе у сусједном селу и да жели да их посјети. Пошто је био видно преплашен, питао сам га чега се плаши? Он је рекао да га није страх војске, али да јесте једне једнице коју води неки Радовић. А знаш ли ти тог Радовића? – питао сам га док је Радовић чутао и смјешкао се. Он је тада схватио да је можда погријешио то што је рекао и преблиједио. Ово је, рекох, тај Радовић, на шта је он почео да узмиче. Радовић се грохотом насмијао. Ма не бој се пријатељу. Ево да видиш да то што причају о мени није тачно, пустићемо те да с миром обиђеш своју родбину, али да се одмах вратиш у своје село. Човјек је у невјерици пожурио узастрану, а Радовић и ја смо остали иза њега смијући се.”

Питали смо нашег саговорника и о тим посљедњим данима када је Радовић убијен. Рекао нам је сљедеће: “То је било три године након рата, у вријеме највеће српске издаје од стране Биљане Плавшић и Милорада Додика. Било је великих превирања око контроле полицијских снага и центара безбједности у Републици Српској и борба између Пала и Бања Луке. Људи око Биљане Плавшић су настојали на сваки начин да полицију ставе под своју контролу. Један од оних који се помињао као могући начелник центра безбједности у Требињу је био Крсто Савић, управо човјек који је убио Радовића. Радовић је имао велики утицај и јавно се противио његовом именовању. Посљедње ријечи војводе Радовића када је тешко рањен превожен у болницу у Требиње биле су: “Издаја, издаја брате Ново!”, којима се обратио свом саборцу од првих дана Нову Томановићу, а који је у тим тренуцима био са њим. Иначе тих дана је Радовић спремао јединицу од преко 300 људи коју је требао да води на Косово. Мало људи зна да је он рођен на Косову. Тада је већ кренуло превирање и све оно што је услиједило, бомбардовање Србије од стране НАТО снага. Наравно да тај Радовићев потез није одговарао тадашњој издајничкој власти у Бања Луци, јер је требало прекинути сваку везу Републике Српске са Косовом, али и спријечити проблеме по тзв. дубини, јер је већ тада, како се касније испоставило, разматрана копнена интервенција НАТО снага, између осталог и преко БиХ. Војвода Радовић је многима сметао управо ради тога, и домаћим издајницима и страним службама. А извршилац се увијек нађе, нажалост”, закључио нам је своју бесједу овај Радовићев саборац.

У сваком случају, војвода Раде Радовић остаће у сјећању као човјек великог срца и исконског патриотизма, пред којим би се у огледало данас многи требали погледати

Извор: istokrs.com