Сви стајемо у Гојкову сузу

„Нема нама молитве без вас, нити вама Црне Горе без нас“ – рече кроз сузе брат што за заблудјелом браћом вапи, показа љубав према њима из дубине свога срца. Највећа је храброст кад један Цуца заплаче са срца!

Gojko
Отац Гојко Перовић

Пише: Марко Ковачевић

Пуноћа свих дешавања није ми давала повода да било каквом писанијом коментаришем и кварим оно што је потпуно јасно – народ је постао једно у својој Цркви.

Једини ко се труди да унесе нејасноће, да пољуља ову васкрслу вјеру и јединство је наравно режим Мила Ђукановића. Зато морамо бити опрезни на њихова подметања и покушаје да то ураде. И зато се и одлучује на ових неколико редова.

Видјели смо покушај да од Цетиња направе неправославни град у ком се не може одржати литија православних хришћана. И видјели смо православне хришћане на Цетињу који су јеванђелски проговорили кроз оца Гојка Перовића и низ његово лице потекле сузе које су дале нови живот сасушеном Цетињу и наду да ће као Наталијина рамонда опет бити једро и лијепо и бити цвијет ове земље.

Нема нама молитве без вас, нити вама Црне Горе без нас“ – рече кроз сузе брат што за заблудјелом браћом вапи, показа љубав према њима из дубине свога срца. Највећа је храброст кад један Цуца заплаче са срца.

Морамо схватити ову поруку и ову љубав.

Режим је наравно одмах кренуо да покуша овај јеванђелски поступак да искористи за себе и да сузу оца Гојка искористи против српског народа у Црној Гори и диљем земљиног шара. Као да је суза оца Гојка била против некога а не за братску слогу и љубав.

Прогањају се српске тробојке, шаптачи протурају причу како не треба превише „србовати “ јер је ово Црна Гора и још што шта сличног, покушавајући да прикажу да само ако се Срби који бране Цркву поптуно утишају, ако им се нареди да ћуте и да не смију српски да проговоре, само тада има шансе да се овај закон повуче. Потпуно иста прича као и она коју грађанске струје у овдашњој политици користе – да Срби не треба да се боре за своја права и да не треба ни да помињу своју угроженост и да тек тако постоји шанса да се режим макне.

Зато неко покушава да помути јасну и чисту сузу оца Гојка и да је означи као позив да се ћути о постојању Срба јер ћемо само тако призвати ону нашу заблудјелу браћу. Само постојање Срба и њихово најобичније и ни по чему специјално саопштавање да су ту проглашава се дјеловањем против државе Црне Горе али и као нешто што квари ово јединство народа. А то није истина нити је то отац Гојко хтио и желио да каже.

Љубав српског народа према својој Цркви, па потом према Црној Гори, показала је пут и осталој нашој браћи у Црној Гори која нису Срби. И та српска љубав према нашој Цркви и Црној Гори, која је у својој основи, у свом светосавском темељу, изворно хришћанска, није дошла нити долази само од Срба из Црне Горе, већ од читавог српског народа који живи на планети Земљи. Сви они у својим литијама и шетњама носе заставе краљевине Црне Горе, барјаке са Његошевим ликом, пјевају пјесме Црној Гори у част. Љубављу свих вјерника наше Цркве васкрсла је Црна Гора.

Не треба упадати у режимску замку да се Срби дискриминишу и ућуткују на сваки начин и сваким поводом. Јер Срби нису криви што постоје, што поштују своју Цркву и што су спремни да се боре за њу. Нису криви што воле Црну Гору Петровића и што им је Његош главни симбол Црне Горе. Они воле све људе и поштују до гроба сваког човјека ма које националне и вјерске припадности био а подржао је нашу Цркву у овој тешкој ситуацији. Ваљда су ти мученици, ти патници и боници који су претпјели у ово двадесет година у Црној Гори што није нико, заслужили да их макар сада, када бране своју Цркву, нико не дира, опомиње и ућуткује, цензурише, скраћује и ускраћује.

Није ваљда љубав према заблудјелој браћи условљена тиме да се витезовима, који су остали у Црној Гори, под режимом који им обесмишљава сваку вољу за животом у њој и тако показали највећу могућу љубав која се може показати према једној земљи, опет одузима право на помињање свога имена и на једноставно и без вријеђања других указивање на сопствено присуство у свему овоме. Па Свети Сава је и направио нашу Цркву прије осам вјекова да би наш народ показао своје аутентично постојање, присуство и труд у православној васељени. Није ваљда одбрана наше Цркве одузимање права народу Светог Саве да помене своје име. Оно име због кога се припадници тога народа ћуткају и са своје и са режимске стране деценијама кроз флоскуле: Немој сад, није вријеме, немој да се увриједи неко…. И слично. Је ли љубав заиста љубав ако призивајући једне жели да ограничи и унизи друге? Зар је немогуће да будемо једно и да српско постојање у Црној Гори  никоме не смета.

Као што треба призвати заблудјелу браћу часном сузом оца Гојка, тако треба и поучити читаву Црну Гору да бити Србин  и истаћи то није чин против ове земље, и према самим Србима показати љубав за све оно што они јесу у Црној Гори али и у другим земљама. Јер све што су Срби у Црној Гори, све то исто су и Срби ма гдје живјели. Они Срби који су устали љубављу да подрже народ у Црној Гори.

Треба ићи љубављу ка браћи али не са страхом према режиму, који у том рубикону жели увијек некога да остави изван цјелине. Нема цјелине без Срба, нити молитве без свих осталих. Сви стајемо у Гојкову сузу.

Извор: Ин4с


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО