levitra pills online levitra 60mg cialis internet prix cialis 5 vendita cialis
Битно је да се не пуца

Систем не жели да успостави ред јер упецати народ на фору да је боље бити сналажљив, него бити глуп па поштовати правила, је нешто најбоље што се може десити неком ко влада.

Сјећате ли се, када су током прошле године чланови трочланог Предсједништва БиХ, Додик, Џаферовић и Комшић били у Бриселу, шта је била главна вијест у страним, па и у домаћим медијима?

Главна вијест је била да су њих тројица сјела за сто и да су потом јели заједно?! Добро сте прочитали. У ЕУ, али и у остатку квазизаинтересованог свијета, срећни су ако наши људи сједе заједно за столом током вечере или ручка, а да се том приликом не поубијају есцајгом.

Иако вам се чини увредљивим, јер, реално, и мајмуне након мало тренинга можета научити да мирно сједе са столом, тачно је да су тако ниско постављена очекивања једина амбиција ЕУ према БиХ. Ова стратегија очита је у свакодневном ђеловању међународне заједнице у БиХ. Битно је да се не пуца. И то не због бриге за Босну и Херцеговину, не, не, не … схватите већ једном, у међународним односима нема бриге и забринутости, постоје само интереси. Једини интерес је да неки нови сукоб у овој вукојебини не изазове нови талас миграција и избјеглица, који у овом тренутку, у задатим европским квотама, једноставно немају гђе да стану. Зато је стање „битно је да се не пуца“ прво и основно што овђе желе да виде европски, па и свјетски емисари.

Том логиком, свако ко може да гарантује да посједује контролни пакет акција над својим народом је квалитетан саговорник и сарадник за столом. То је истина, а за свјетину остају нејасне и непреводиве изјаве о бризи и забринутости за Босну, о путу за Европу и вјеру у ове људе које никог не обавезују.

У тој бризи за мирну Босну, обични људи нису тема.

Политичке партије то добро знају, те сталним натезањем израњаване коже преосталих људи затежу ратне бубњеве темама којим се народ вођен погрешно усмјереним бијесом бесконачно забавља и троши енергију. Тако да на протест због катастрофалног квалитете ваздуха у скоро па милионском Сарајеву изађе 100 људи.

Захваљујући изборном инжењерингу, потпуној контроли јавних медија и јавних предузећа, блискости овдашњих бизнисмена са политиком и политичарима, неких 15%-20% активних бирача успијева годинама да тако освојеним изборним резултатом држи под потпуном контролом тобож демократске процесе, тако да легитимитетом такве већине потпуно господаре политичким, па самим тим и друштвеним, и оно што је најважније, економским ресурсима.

Свјетини је таква политика обезбиједила привид апсолутне слободе, у којој се основна људска права исмијавају, тако да просјечан примат може да се иживљава на слабијим партнерима, својом или туђом ђецом, припадницима других и другачијих, без страха од посљедица. Може да туче и да буде награђен аплаузом и митингом подршке. Насиље се прећутно, али и јавно, оправдава, насиље већина одобрава.

Систем не жели да успостави ред јер упецати народ на фору да је боље бити сналажљив, него бити глуп па поштовати правила, је нешто најбоље што се може десити неком ко влада. Свако појединачно мисли да је ситним сналажљивостима зајебао неког другог, прекасно схвати да је зајебао само себе. Јер системи су успостављени да штите слабије, и успјешна друштва су успјешна зато што имају консензус већине да се правила требају поштовати. Из једног простог разлога, што су у таквим друштвима једнака за све и што живот чине сигурнијим и лакшим. Непостојање правила пак доводи до несигурности и анархије и ту увијек страдају најслабији. А већина је у тој категорији.

Најслабијих.

Ових дана свједочимо потпуном преузимању ресурса државе од стране политике. Обавјештајне и безбједносне службе морају у потпуности бити ослобођене утицаја политичких партија, то је гарант цивилних слобода, права једнаких за све. Овђе је управо супротно, блискост са политичким партијама једини је услов за добијање таквих функција. То, у најједноставнијем, значи да ће политички неистомишљеници моћи да се контролишу, представљају непријатељима и постану тема службене обраде, легитимно и по Закону већине, овакве већине, јер независност таквих институција већ годинама не постоји.

Ових дана је и објављено да се БиХ, по обичају, стрмоглавила на листи земаља у којима царује корупција. Како је то могуће када средства за борбу против корупције никад нису била већа? Милиони еура и долара годишње додијеле се борцима против корупције, а корупција је сваке године све већа.

Како то, како то, пјева Војко В. Ко је крив?

Да се можда ипак покуша промијенити стратегија борбе против корупције, која траје већ 25 година, па да се из најскупљих овдашњих хотела та борба пренесе не људе и на улицу, да се инвестира у притисак на политику, а не у притисак у кафематима на кафе паузама јалових и бескорисних семинара и конференција. То се, наравно, неће десити, јер се овђе финансира привид борбе против корупције, а не стварна борба против ове пошасти, из горе наведених разлога. Интерес је мирна Босна, ако може бити и правно сигурна, добро и јесте, али не мора, јер то није приоритет.

Александар Трифуновић

Након што сам писао да је подршка политичког врха Републике Српске министру полиције, након што је пред камерама у Народној скупштини РС ударио посланика, позив на насиље, добио сам пријетњу смрћу. Пријавио сам пријетњу полицији, којом господари насилни министар о ком сам писао у тексту испод ког сам добио пријетњу. Схватате ли сад?

Битно је да се не пуца.

Александар Трифуновић/Бука


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО