Сједим с тетком у градској кафани, тетак је човјек који врло ријетко долази у град, већ је у касним седамдестим,а како каже ни са двадесет није волио град.
– Сви неђе лете ко муве без главе, мушкиње, женскиње, па и ђеца сви к’о да ће на воз.
Али ето када дође доктору или каквим послом, воли да сједе у градску кафану и са устакљеног спрата гледа чаршију. Волим те наше кафе, тетак ми је увијек био ближи од тетке, духовит, искрен, ведар и никад није крио да ме воли више од осталих рођака и родица.
Данас ми дјелује забринуто.
– Шта је рекао доктор? – прекидам тишину.
– Вели Максиме к’о момак си, налази златиборски, тачно да имаш откуцај више црк’о би од здравља, смијем се гласно. Ето зашто га волим од свега прави циркус.
-Шта ће рећи к’о и сваки доктор, немој слано, немој масно, баци дуван и ракију. Једи поврће, киселе јабуке, што више течности ето шта вели. Таман ујутру могу с овцама у пашњак, на подне нек ми Миља положи с кравама у котару.
-А за вечеру? – чикам га.
-Без вечере, само на корито с говедима због течности. Ето Мајо тетак ти је право говедо тетка је била у праву још сад има црно на бијело од доктора. Смијемо се.
-Него пусти ти мене, је ли се родио делија који би такву љепотицу запросио?
-Није тетак, а како ми се чини неће се ни родити.
А има ли делија да ти је запео за око, да га тетак наћера да те запроси?
-Нема тетак ни таквог нема.
-Значи ниси га пребољела.
Настаде непријатна тишина.
Тетак је много волио Дејана, а и Дејан тетка била је то нека посебна веза између њих двојице, послије кад се десило шта се десило, сва љубав с теткове стране прерасла је у гњев.
-Виђаш ли га Мајо?
-Виђам тетак, па комшије смо побогу.
-И шта вели пашче кад те види?
-Вели ав,ав.
Шпрдаш се ти с тетком.
-Избјегавамо се колико можемо, али кад се сретнемо поздравимо се и ето.
-Шта виђе он у оном акрепу?
-Тетак, није акреп, видио је шта је видио одкуд знам, морамо ли о томе?
-Има ли још ђеце вам ону малу?
-Нема.
-Није ваљда на матер повукла?
-Није тетак на оца је лијепа к’о лутка.
-Извини Мајо! – рече тихо.
-Знаш колико те волим не могу да ти гледам ту тугу на лицу. Послушај ме нађи себи неког, млада си, лијепа, учена, из добре куће, не мораш га плахо ни вољети, кад ђеца дођу друга је то прича, други живот. Самоћа је најгора!
-Хоћу тетак јеси ли ми већ неког бегенисао или да сама тражим?
-Зезаш ти свог тетка, знам ја, али кад године прођу шта ћеш онда? Лако је док си млада.
-Онда ћу наћи богатог удовца и убрзо постати богата удовица, е онда ћу купити момка и теби флашу најскупљег коњака. Шта кажеш на то?
-Мајо, Мајо, увијек си била враг, али размисли о овоме.
-Хоћу тетак наћи ћу га кад би га лучем тражила обећавам.
-Опет се ти шпрдаш. Него хоћемо ли сад по један коњак попити тетак части?
-Само под условом да другу туру ја зовем.
-Нисам ти ја Мајо још толико модеран, ја сам старог кова, мушко је мушко, други пут ти частиш док се тетак мало манципује је ли се тако каже? Смијемо се.
-Добар дан чика Максиме. Здраво Мајо, прекину нас познат глас, збунисмо се.
-Здраво Дејане рекох, тетак климну главом.
-Чика Максиме како здравље јуначко?
-Памтим и боље дане, али кад си у друштву овакве љепотице мораш се добро осјећати- а затим погледа у Дејанову жену – мада није ми ко теби. Боцну мој Максим. Сједоше близу нас. Дејанова жена је била ружњикава, уштогљена, високи паж, ситне очи, шпицаст нос и танка скупљена уста. Класични примјер жене, увијек спремне да звоца, никад ми неће бити јасно шта га је привукло том књишком мољцу. Али чудни су путеви Господњи.
И као шта рекох врло брзо почела је да звоца прво тихо, касније све гласње, звоцала је и звоцала, а он је ћутао и ћутао сједио је као дијете када нешто скриви погнуте главе било му је непријатно, а она није престајала.
Пописмо коњак.
-Ајмо Мајо, устаде тетак ако останемо посвађаћемо се.
Није те преболио, видио сам, још те исто гледа.
-Знам Максиме -први пут га ослових именом – знам, патимо и ја и он, мучимо се, али он је бирао нека сад трпи, нека свако носи свој крст. И доста више.
Кренимо.
Тетак се заустави покрај њиховог стола: -Не знам Дејане шта ти имаш у гаћама, али код госпоје је сигурно златна. Толико ћутање мора да злата вриједи. Занијемих, а онда се проломи Дејанов гласни смијех, насмијасмо се сви осим златне госпоје. Прибрах се брзо, би’ ми непријатно, али и смијешно. Златна госпоја нас је гледала својим пакосним ситним очима.
-Извини Сања, тетак воли да се шали промуцах.
-У реду је, просикта.
Дејан ме више никад није поздравио и више га никад нисам чула да се онако слатко смије, златна госпоја такође, тетак је одустао од моје удаје. Остала ми је јос само опција богатог удовца, која, кад мало боље размислим и није тако лоша.
Извор: hercegovac.net