Пронашли смо „заборављени“ интервју који је славни шпански сликар дао за бањалучки „Глас“ 1985. године! У њему Дали прича о методи „критичка параноја“, новцу и генијалности, а нарочито су занимљива његова промишљања о – СМРТИ!

Салвадор Дали (1904 – 1989) један је од најистакнутијих сликара свих времена, који је својим надреалистоичким ремек-дјелима успио да опчини љубитеље сликарстава из цијелог свијета.

Поред невјероватних ликовних радова, Дали ће остати упамћен и по великој и необичној љубави према својој жени и музи (па и менаџеру) Гали, незаборавним брковима, избуљеним очима, али и ексцентричном понашању, егоизму, декларисаној љубави према злату и новцу…
Первезњак, ексцентрик, геније!
Био је познат и по томе што је, за разлику од већине славних умјетника, волио присуство медија и радо давао интервјуе, а један такав је дао и за бањалучки лист „Глас“ у јануару 1985. године. Читајући овај фантастичан текст у пуном сјају можемо осјетити луцидност, екстраваганцију и, многи би рекли, лудило великог сликара.

И поред наведене Далијеве благонаклоности према медијима, откриће овог чланка било је велико изненађење за нас, јер се чини потпуно невјероватно да једно тако свјетско име, четири године прије смрти, посвети своје вријеме новинару локалног листа из тамо неког градића у БиХ.

Овај јединствени документ могао би имати и додатну вриједност: покушали смо на интернету да пронађемо и провјеримо да ли је Дали икад икоме из бивше Југославије дао неки интервју, и замислите – нисмо успјели да нађемо ништа!

Текст вам преносимо у цјелини. Уживајте!

……..

САЛВАДОР ДАЛИ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ГЛАС“: А ШТА АКО СЕ СМРТ НЕ ДОГОДИ

Супротно очекивањима, Салвадор Дали, умјетник који својим дјелом обиљежава читаву једну епоху сликарства, није одбојан и не бјежи од новинара. Сви који су имали срећу да са њим поразговарају знају да је изузетно занимљив и пријатан саговорник. То потврђује и овај дијалог.

ПИТАЊЕ: Мајсторе Дали, желио бих најприје да ми кажете неколико ријечи о вашој методи „критичка параноја“.

ОДГОВОР: Славна метода „критичка параноја“ коју сам ја изумио прије више од 37 година има ту врлину да, упркос томе што чудовишно дјелује – ја сам ни дан данас не знам чему служи! Једно је сигурно: то је изванредно добра метода да се заради новац! Вама је свакако добро познато да новац, нарочито злато, представља мој хоби.

Злато је, послије госпође Дали, моја највећа љубав. Због тога, у Њујорку, ја се осјећам најбоље кад, на крају дана, видим силне доларе и чекове који пљуште као пролив! Након тога се успавам у неописивом задовољству. Ова метода, за коју рекох да не знам чему служи, ипак има своју дефиницију. Дефиниција је сљедећа: Метода „Критичка параноја“, двије тачке: спонтана метода ирационалне свијести, захваљујући којој се управља и чине приступачни сви делирантни феномени. А кад кажем приступачни, то значи да су ти делирантни феномени постали картезијански: због тога постоји та ријеч „параноја“, која означава максималан делириј, и „критичка“, која означава максимум резоновања. Све то, у најкраћем, значи да је Дали једна будала доброг квалитета и прецизности, прецизна будала.

ПИТАЊЕ: Пошто кажете да сте будала, можете ли ми, молим вас, казати каква је разлика између неке друге будале и вас лично?

ОДГОВОР: Једна разлика – а она је, ипак, значајна, али мала – једина разлика између мене и једне будале јесте та што ја нисам… луд!

ПИТАЊЕ: Ви о себи волите казати и да сте геније. Када сте то открили?

ОДГОВОР: Свијест о томе да сам генијалан настала је изненадно. У почетку, изигравао сам генија, можда неких двадесет година, с једином намјером да престрашим новинаре, људе као ви; људе који су долазили да ме интервјуишу. Нисам у то уопште вјеровао: уживао сам у томе као у играрији. Због тога ја у посљедње вријеме кажем: Пажња! Не играјте се генија, јер ризикујете да то постанете!

ПИТАЊЕ: У вријеме кад сте открили да сте генијални, бавили сте се и филмом. Из тог периода је и филм који сте радили са вашим славним земљаком Луисом Буњуелом. Замолио бих вас да кажете какав је ваш поглед на данашњу филмску продукцију и на њену сутрашњицу?

ОДГОВОР: Пошто сам у младости снимао филмове, често ме питају шта мислим о филму. Врло је једноставно шта ја мислим о филму: нууу-ла! Нула, јер за мање од пет година доћи ће вријеме када ће све кино-дворане бити затворене! Једног дана људи неће имати никакву жељу да иду у кино – да би се кретенизирали, пошто им кретени из филмске индустрије неће више моћи силом уваљивати своју продукцију!

ПИТАЊЕ: Свој гениј сте открили док сте били млади. Како данас видите младе?

ОДГОВОР: Данашња омладина касни неких педесет година када се пореди са својим вршњацима из двадесетих година овог стољећа!

ПИТАЊЕ: Почесто мислите да младост. Мислите ли понекад на смрт?

ОДГОВОР: Мишел де Монтењ, вјерујем да је то човјек који је рекао највећу истину о смрти. Пошто је Дали парадоксалан – није му тешко изјавити да је заљубљен у смрт, можда више него у било шта друго. Јер, Мишел де Монтењ је рекао да стално треба размишљати о смрти, како би се с њом зближио толико да, онога часа кад она стигне, отворите јој врата, кажете јој: „Уђите, сједните“, разговарате с њом. А има људи, као Американци, који се боје смрти, па умру од страха кад смрт стигне! Због тога, стално треба размишљати о смрти, а поготово мислити на великог шпанског мистика Сан Хуан де ла Круа кад каже на кастиљанском: „Дођи, смрти, али тако скривена да не осјетим кад си дошла, јер осјећај задовољства да ћу умријети могао би ми поново дати жељу за животом“.

ПИТАЊЕ: О каквом се парадоксу ради, мајсторе, кад спомињете смрт и хибернацију?

ОДГОВОР: А, да, хибернација, категорично – да! Јер, једна од мојих опсесија је смрт. И ја бих је желио одложити што је могуће касније, упркос томе што као католик знам да је неизбјежна. Али, ја бих желио да је одложим што дуже: двије седмице више, то би већ било фантастично! У Вашингтону дјелује једна асоцијација за продужење живота на челу са доктором Стингером. Мој пријатељ, Волт Дизни, није укопан као обичан смртник: он је у једном цилиндру, са текућином, у очекивању да буде оживљен. То кошта 8.000 долара. Мене то не би коштало ништа, ја бих им био реклама. Ја сам на списку! Упркос томе што је то данас само у фази теорије, јер још смо примитивни за тако нешто. Ја сам се ипак ставио на списак, ако ништа друго, оно да држим у недоумици људе из Фигуереса, мог родног града.

Замишљам људе из тамошњих кафана да једног дана почну причати: „Дали је мртав, али није мртав као обичан човјек!“ Ето то ме весели! То што ниси мртав као сваки смртник: нема ковчега, нема скелета, ништа. Након свега тога, теоретски – а кроз 30 година то ће бити потпуно извјесно – мртве ће једноставно узимати на поправак; смрт ће бити болест као свака друга: На крају крајева: шта ако ја ипак не умрем?!

Хусеин Хујић за неђељни „Глас“, 26. и 27. јануара 1985. године

ИЗВОР: МОНДО/ПРЕДРАГ ВУЈИЋ