Од свих врстâ и подврстâ прича и приповедака, у свету су убедљиво најпопуларније приче иза леђа. Једни воле добру крими причу, други уживају у хорору или фантастици, трећима су драже романтичне и еротске приче, али увек су биле најпопуларније приче иза леђа.

То је, видите, спој свих ових жанрова, а додатну драж им даје то што не знате да ли и колико у њима има истине. Многи су привучени причама иза леђа јер је оговарање нешто што није пристојно да се чини. И баш зато то чине. Кад сопствени живот не испреда неку занимљиву и контраверзну причу (или баш зато што то чини али други не треба за то да знају), онда је најбоље и најлепше преносити полуистине, лажи и мрачне хиперболе о људима које познајемо.

Као што бајке увек почињу са „Некада давно…“, тако и приче иза леђа почињу са „Не волим да оговарам али…“. Сваки добар приповједач зна да прво треба проверити упућеност слушаоца. „Јеси ли чуо/ла да је тај и та…?“. Љепота (или наказност) приче иза леђа је и та што она може да расте, да се надовезује, да траје до неслућених размјера. Она временом добије свој живот, скоро независно од приповједача! А тек колико приповједача може постојати! Онолико колико је људи на свијету!

Једини начин да се (можда) прича заврши јесте да дође до онога који је њен главни актер, а који ће испричати како се све заиста десило, а што је углавном досадније и мање шокантно од приче иза леђа. Наравно, може се десити да нико главном актеру не повјерује и прича настави да расте и живи, и да има онолико верзија колико и приповједача, па и више.

Ријетко кад се може сазнати први извор приче иза леђа, оне су као народне бајке, немаш појма ко је први био тако маштовит. У ери електронских медија лажи се преносе и шире брже него икад, али ништа нема такву упечатљивост као сеоска трачара загледана у твоје очи док те убјеђује како комшија вара жену са радницама из групе која склања метлице у кукурузима. Могла би се заклети у живу матер да је то истина, и хоће. Јер заклетве дају причама посебан шмек. „Мајке ми, истина.“ „Црко на мјесту ако лажем.“

Срећом или несрећом, ове ријечи се обију о зидове и лажови наставе да живе и шире будалаштине (мајке нек им дуго живе упркос заклетви, јер нису оне криве што су родиле безумнике). Тужно је што оговарач можда није измислио лаж, већ је чуо туђу лаж и одмах је прихватио као истину, једва дочекавши да оцрни другог. Тако посредно служи лажи.

Признајем да немам толико богату машту и нараторско умијеће колико може имати једна сеоска трачара. То је просто невјероватно. Она је у стању да види човјека који с њом чека преглед код љекара и да исприча како он има кризу јер се дрогира и како он лаже доктора не би ли му дао таблете с троуглом. Други пут ће видјети два пријатеља како шетају пољским путем после трчања и клети се у мајку како су они хомосексуалци који се крију у напуштеним амбарима. Запамтиће да је комшиница купила другу литру ракије за три дана и пренијети како је алкохоличарка на покојног оца. И тако даље. Приче могу бити много сложеније, може ту бити сочних и гадних детаља, али углавном то не волим да слушам. Не дружим се са трачарама, којег год пола или узраста били. Ако заподјене причу о овом или оном, пресјечем са „не занима ме“, „па шта, њихов живот“, или мени најдраже: „причај ми о свом животу“. Углавном немају или не желе ништа да кажу. А ја сигурно не говорим о свом животу особи која је склона трачевима. И тако лијепо, спонтано, престанемо да се дружимо.

Они који оговарају друге углавном су изузетно незадовољни собом и својим животом. Улива им самопоуздање кад се ставе у улогу судије, па могу с неким да пљују туђе недостатке и мане, макар биле и измашатане. Мисле да ће на тај начин умањити друге, а себе узвисити. Мисле да ће тиме придобити уз себе особу пред којом трачаре. Али њима, у суштини, нису потребни живи људи, особе. Потребно им је да створе причу у којој су они бољи, а други гори. Потребно им је да знају да вриједе. Иронија је што толиким оговарањем и таквим погледом на људе само срозавају себе и своју праву вриједност. Јер човкек не вриједи онолико колико он мисли да вриједи, нити вриједи онолико колико други мисле да он вриједи. Човјек вриједи по човјештву у себи, по љубави коју другом пројави. По Истини којој служи и Којом живи.

У лажи нема људи, нити ће их бити. У лажи остају и нестају нељуди и ђаволи.
Обуздајмо језик. Не слушајмо трачеве. Ако ћемо причати о другима, не чинимо то иза леђа. Далеко је више људскости чак и у томе да опсујемо другога у лице, него да га псујемо иза леђа. Ако већ носимо срџбу у себи и ако је не можемо примирити. Реци човјеку шта мислиш о њему, дозволи му да ти покаже да није тако. Реци човјеку шта мислиш о њему, ако ти је стало до њега нећеш га никада, никада лагати. А ако ти није стало до њега и не желиш да се трудиш, просто се склони и ћути о њему.

Најбољи пријатељи увијек кажу кад погријешиш и кад си будала. И хвала Богу на правим пријатељима, јер бих, могуће, био сто пут већа будала да ми није њих (ако је уопште могуће да будем гори).
Човјекова леђа су светиња. Не причајмо ником иза леђа. Нaша леђа нека се повијају само пред Богом, увек и во вјеки. И хиљаде да нас запљуну, Он ће знати колико криво и колико право стојимо. Само се тиме равнамо. Само то је важно.
Авденаго