“Јесмо ли ми Срби икада отворено и непристрасно говорили о својим националним особинама, договорили се најзад ко смо, шта смо, шта хоћемо, шта нећемо, и покушали да изнађемо неки оперативни компромис између својих измишљених врлина и својих стварних мана, ако не за школе и прославе, а оно бар за Берзу и Парламент…

Ми ти Срби, брате, и нисмо нација. Ми смо усплахирено и пометено стање духа. Ми и постојимо, заправо, само из ината.”

“Срби су једини народ у светској историји који се спрема да сопственог премијера преда страној сили на поступак. Чак ни хиндуске раџе нису своје противниkе кријумчарили енглеским колонијалним официрима, него су их давили у личној режији.”

„Ми, Срби, независност смо увек добијали на рате, а губили је одједном и ђутуре. Узело нам је близу стотину година, од првог устанка, преко српско-турских ратова до балканског, да слободу постигнемо, а онда смо је, 1915, изгубили само у једној години. Питам се, колико ће нам сад требати да је вратимо ако је још једном изгубимо?”
“Откако је мамутов исписник, надмајмун млађег палеолитског доба, у барском лесу Србије и Београда, оставио примитивну секиру у облики троугластог клина и четвртасте плоче, та алатка за дробљење костију је постала наше универзално национално оруђе при решавању свих иоле компликованијих приватних спорова…”

Борислав Пекић, мисли из књиге “Златно руно” I књига