“Киша која сипи и лупа отрошне цријепе куће моје, пробуди ме. Отварам очи и видим мрак. Сат откуца поноћ. “Ситни сати”, помислих. Гране пуцкетаво удараше у мој прозор. Велики горди мјесец уздиже се изнад облака. Погледах га и ништа. Вратих се у кревет.

Али тада, никад прије осјећајне страхоте ме захватише. Ништа у мојој души. Празна је попут флаше вина мог пијаног оца. Никада не обраћа пажњу на мене што ме и не вријеђа. Ја сам само још једна кап на цријепу у вријеме кише. Клизим доле и чекам смирено свој пад у олуке безнађа.
С том мишљу се и пробудих. Спаковах издеране књиге и кренух у школу. У школи пуно бездушних лица и бездушних мјеста. Погледи тих бића, што други називају другарима, у мени не буде ништа. Отворих прозор. “Како високо”, помислих. Ипак, није ли то занимљиво. Ја, биједник, размишљам о луксузу.

Враћам се кући и гледам ону велику пијаницу. Својим дебелим прстима кида месо и једе га. Не мисли на мене, а, богме, ни ја на њега. Нађем ја те неке мрве и тако. Уђох у своју собу, некадашњи дневни боравак. Киша ромиња, опет. “Није ли лијепо бити кап”, рекох тихо.

Тад и киша у инат престаде.

Бакир Селимовић, VIII разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина. Рад на тему “Алкохолизам у оку дјетета”. Oбјављен је на Интернет часопису за подстицање дјечјег стваралаштва “Табла”