„Није прије овако било, мој сине. Знао се ред. Било је више поштовања. Нису се, к’о ово сад, послије прве свађе растајали. Морало се нешто и прећутати..“ – прича ми, док ми мази руку и загледа прсте: „Види ти дугих прстију – далеко ћеш се удати…“

Моја Мила. Чини ми се, да је у овим годинама, жељна само – разговора. И као да покушава да нам исприча што више, да упамтимо, да нам остане у глави, да је послушамо…

„Немој се ти, мој сине, срдити ни на кога. Све Бог види. И добро и лоше. Ти гледај да никоме зло не учиниш, а награда ће доћи…“ – рече, извуче платнену марамицу из џепића сукње и још јаче ми стеже руку….

Тешко је, претешко, гледати вољене људе како старе. А ти немаш магични штапић да зауставиш вријеме, да остану хитри, младолики и онакви какве их памтиш – у најљепшим данима. Гледаш их како копне, како их старост полако узима под своје и молиш Бога да их поживи још.

Гледам Милу данас, покрај шпорета, на својој познатој локацији, како плете, чини ми се, хиљадите чарапе по реду. За унучад, праунучад. Има нас… „Ваљају ли ти оне прошле, јесу ли ти омалиле?“ – пита ме, а ја, тек да је не увриједим кажем како их носим редовно и како баш добро грију. На ову моју реченицу, она развуче осмијех…А за друго и не зна моја добра вила.

Помислих данас колико сам срећна што имам њу. Живу. Што ме има ко дочекати. Што ми је данас, открила рецепт за старински колач који је она правила годинама уназад. Што смо се смијале мом неискуству и погрешном омјеру брашна и јаја. Што ме увијек подстакне и охрабри ријечима: „Нико се није научен родио, само полако, све се да научити“.

Што ме ноћас испраћа, као и свакога пута ријечима: „Нека те чува Свети Василије…“ И што знам да ме заиста чува. Јер сам – у њеним молитвама, срцу и души.

И што ће ме опет дочекати широко раширених руку и најтоплијег срца на планети.

„Ево мени мога сина…“ ❣️

Јелена Драпић