Сада, када ништа на свијету не може вратити дане прохујалог љета наш сјај у трави и бљештавост свијета, не треба туговати, већ тражити снаге у оном што је остало и с тим живјети…

Заборавимо, не ради нас, не ради заборава, заборавимо да смо се вољели, да смо се свађали и да смо били криви…пожуримо, с данима и данима што ће доћи… пожуримо са схваћањима, са свим што ме одваја од тебе…

Једном, ћеш се вратити и убрати цвјетове које смо заједно мирисали, газили али, твоје руке биће прекратке, а ноге преморене да се вратиш…биће касно.

Можда ћемо се наћи једанпут на малом врху живота и неизречене тајне хтјети једно другоме да кажемо, ал’ проћи ћемо једно крај другог као странци. Један скренути поглед биће све што ћемо једно другоме моћи дати…Заборавићу очи и нећу проматрати звијезде које ме на тебе необично подсјећају.

… Не бој се, једном ћеш се заљубити ал’ љубићеш зато што ће те нешто на тој жени подсјећати на мене.

…не откривај своје срце људима јер у њима влада коб и егоизам живот је борба – настој побједити али ако изгубиш – не смијеш туговати циљ живота је љубав, она тражи жртве.

Био си моје велико прољеће, успомена која ће дуго живјети у будућности, које ћу се сјећати.

Осјетићу тугу јер сам тебе вољела, биће то иронија туге …

Нестаће сјај у трави, нестаће величанственост свијета. Остаће само блиједа слика онога што је прошло.

Рецитација стихова енглеског романтичара Вилијама Вордсворта, на крају Оскаром награђеног филма „Сјај у трави“, инспирисала је многе генерације.