Симон Вукчевић- он је смио када други није!

„Ти си мога, ти си хтио, када други није смио, нашег војводу си лично код Царева Лаза срио, залелака као брата и до Ситнице испратио“

Кад је 2 фебруара 1901. године, у Игалу, умро Марко Миљанов дан и по су га носили до Цетиња гдје га ставише у капелу, а Краљ Никола нареди да се капела закључа и посла проглас да нико не смије да му ода почаст и да му се поклони.

Сутрадан најближи рођаци кренуше зором да га носе од Цетиња према Кучима…преко села и Ријеке Црнојевића.
Сви су се у селима закључали у куће и нису излазили.

Кад је чуо Симон Иванов Вукчевић за ту бруку, дигао је цијели Љешански батаљон у том моменту вјероватно и најбројнији у Црној Гори.
Послао је „абер“ од Ситнице преко Доње Нахије па све до Ораха, Шитара, Прогоновића, Параца, Станисељића, па преко Буроња, Дражевине, Круса, Бера….

Поред војно способних за њима су кренули и сви остали право на Царев лаз.
Било је жена, дјеце и старих људи који су своје поштовање показали тиме што су чак опирајући се штаповима дошли да одају почаст Марку Миљанову.
Кад је за то чуо Краљ Никола наредио је перјаницима да оду и рашчине Симона Иванова Вукчевића.
Стигли су послије 2 дана и како историја каже нису успјели да добију чинове од њега, јер их је дочекао одред братственика и под пријетњом да ће крв пасти нису дали да се дође до Симона….

„Ти си мога, ти си хтио, када други није смио, нашег војводу си лично код Царева Лаза срио, залелака као брата и до Ситнице испратио“

Пиштољ Симона Вукчевића, који се види на слици и дан данас се чува у музеју Марка Миљанова у Подгорици.

(В. Вукчевић)


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО