Уче те да се васпитање и култура носе из куће, па онда изађеш на улицу међу полусвијет.

Уче те да ћутиш, да је златна свака која остане за зубима, па онда дођеш у (не)прилику да ти слово држе дрски и безобразни.

Уче те да се поштење исплати на крају, па те онда непоштени поштено прегазе на путу до тога краја.

Уче те да вриједиш онолико колико доброте пружаш другима, па останеш затечен на туђу злобу и пакост.

Уче те да је скромност врлина, па те изненади туђа бахатост.

Уче те да о другима говориш само ако имаш нешто лијепо за рећи, па останеш нијем на туђа оговарања и трачеве.

Уче те да се не буниш на неправду, па онда постанеш предмет туђег иживљавања.

Уче те вриједностима које не важе у данашњем свијету.

Уче те да будеш ЧОВЈЕК у друштву у којем су људи престали да буду – ЉУДИ.

Јелена Драпић