Средњевијековне династија Немањић, владала је Србијом више од два вијека и иза себе оставила изузетно вриједна дјела, у бројним областима, од политике до културе!

Немањићи
Династија Стефана Немање, владала је Србијом од 1166. године па све до смрти посљедњег српског цара Уроша Нејаког, 1371. године. Својим државничким успесима, успостављањем међународно признате независности српске државе, ширењем њених граница и богатом задужбинарском дјелатношћу, Немањићи су заслужили да остану упамћени као најмоћнија и најважнија владарска лоза српског средњег вијека.

Владари из ове династије, започели су своју владавину Србијом као велики жупани, да би од 1217. године понијели краљевску круну. Врхунац моћи, немањићка Србија достигла је 1346. године када је Стефан Душан крунисан царском круном.

Заједно са успоном српске средњевијековне државности, текао је и процес осамостаљивања српске цркве, која је 1219. године, напорима Немањиног сина Растка, потоњег Светог Саве, добила ранг аутокефалне архиепископије. Овај процес довршен је 1346. године, када је Српска архиепископија добила ранг Патријаршије.

Успон српске државе и цркве, био је праћен и израженом ктиторском дјелатношћу српских владара. Који су у току своје владавине подигли велики број цркава и манастира, од којих многи и данас плијене својом љепотом и представљају највредније тековине цјелокупне српске културне и духовне баштине.

Утемељитељ династије Немањић, рођен је у месту Рибница, на простору тадашње Дукље, као трећи син Завиде, великаша чије поријекло није до краја разјашњено.

Након што се са браћом вратио у Рашку где је његов отац, по свему судећи, успоставио власт, Немања је по тадашњем обичају, управљао удеоном кнежевином у сливовима река Ибра, Расине, Топлице и Јабланице.

Показујући већ тада жељу да самостално влада, Немања је одржавао дипломатске односе са византијским царем и самостално подизао цркве, на шта по тадашњем обичају није имао право без сагласности великог жупана.

Сукоб са браћом, од којих је најстарији, Тихомир, у међувремену постао велики жупан, водио је преко Немањиног заробљавања, ослобођења све до одсудног сукоба на бојном пољу, у коме је Немања тријумфовао и преузео власт над цијелом земљом.

Као велики жупан, Немања је успео да наизмјеничним ратовима и вјештом дипломатијом знатно прошири територије српске државе, али и да очува и ојача њену независност у односу са моћним сусједима.

Вођен примјером свог најмлађег сина Растка, Немања је одлучио да последње године свог живота проведе као монах Симеон, у манастирима Студеници и на Хиландару.

Немања је уједно, још као удеони кнез, почео да поставља темеље богатој ктиторској делатности његове династије у будућности. Међу првим црквама које је подигао оснивач средњевековне српске државности, била је црква Светог Николе, код данашње Куршумлије. Поред ње, Немања је помогао изградњу великог броја цркава и манастира широм Србије. Својом љепотом и историјским значајем, нарочито се истичу Ђурђеви Ступови које је посветио свом спаситељу, светом Ђорђу те Студеница и Хиландар, у којима је као монах Симеон, провео своје последње дане.

Извор: Wikipedia