„Покојни Зено Поповић водио чету на Велишу (Љубиње) током рата. Имао је ауторитета и некакве ратничке појаве да сам просто мислио да је некакав преживјели четнички војвода из Другог свјетског рата, све док није повремено почео, током предаха на ратишту, предавати латински у љубињској гимназији. Испаде да Зено и није тако стар колико је мени изгледао, и да није никакав професионални ратник но археолог.

Елем, једном у кафани причао нам, у једном ширем друштву, како се у Билећи правио музеј, који су тих година када нам је то Зено причао, Билећани на волшебан начин из ко зна кога разлога запалили. К’о фалан, били њему обећали да ће бити управник. И зовне га тако предсједник комитета на разговор, мислио је Зено о у вези посла, кад не лези враже. Тамо му предсједник почео нешто околишити. Каже Зено почео нешто врдати

„Те види “Добар си!”, те види “Млад си!” Те “Имамо те у виду. Види, ово за музеј… Добро је то! Ваља то, то је култура, весео био”, те “то ће дићи животни стандард наше мале комуне”.
– “Видим ја”, вели нам покојни Зено, “нешто ту не штима и да то што су ми обећали, хоће да изврдају, те упитам ја предсједника:

-Кад ћу на посао, весео био?

-Е види, знаш како је. Мало посла, а пуно омладине. Ми смо, како да ти речем, једног другог ту планирали. Није неких школа завршио, али воли то копање и културу, немој ти мислити. Него слушај! Ево како ћемо. Не мореш тамо, брате, у музеј, али имамо те у виду па смо одлучили да те запослимо ђе ти речеш!

-„Ама, предсједниче, како то може бити, па он нема никакве школе, а ја то завршио, још исполаг’о испите и за кустоса. Па како ће он то радити?“

-„Ама мали то воли и тачка! Ако будеш наставио се бунити, не’ш се никако запослити. Најпаметније ти је сада да идеш кући и да добро размислиш гдје би радио. Дођи у следећи уторак да кажеш гдје да те запослимо.”

-“Одем ја кући”, настави нам Зено.

Следећег уторка, како је договорено, право у канцеларију код предсједника. Он ме срдачно дочекао, смије се од уха до уха, и пита ме шта си одлучио. Велим ја њему:

-„Хоћу да будем гинеколог у Дому здравља!“

А он полуди. Те какав гинеколог, какав Дом здравља, па знаш ли ти колико се за гинеколога иде у школу! Ма немам вам шта причати, једна глава хиљаду језика. Кад сам га мало пустио да се издере и кад је покушао да дође до даха, кажем ја њему:

-Али, предсједниче, ја то волим!”

〰️〰️〰️〰️〰️〰️〰️〰️〰️〰️〰️〰️〰️〰️〰️〰️

• Чедомир Зено Поповић (1950 – 2017) Дипломирао је археологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а магистарске студије завршио је на Филозофском факултету у Загребу. Радио је као кустос у Завичајном музеју у Билећи, једно вријеме као професор историје умјетности и латинског језика у билећкој гимназији. Био је начелник Одјељења за борачко-инвалидску заштиту Херцеговине од 1997. до 2004, када га је високи представник седам и по година оставио без посла и било каквих примања, уз веома ограничену слободу кретања.

• Аутор је значајног броја радова у научним и музеолошким публикацаијама. Објавио је драгоцјену монографију „Манастир Косијерево“ и књигу „Храм Светог Архангела Михаила на Стражници у Петровићима“.

• У склопу Билећке бригаде био је командант чете која је остала позната као „Зенова чета“. Поред ратничких обавеза долазио је у љубињску и билећку гимназију да предаје латински језик. Био је једини магистар наука на првој борбеној линији.

• Године 1996. одликован је Орденом Милоша Обилића, што је био наставак херојске породичне традиције у којој се истицао и Зенов ђед Лука Поповић, носилац вишеструких одликовања из устаничких ратова од 1875. до 1878.

• Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије додијелио му је 2016. Архипастирску грамату.

Аутор: Раде Ликић Фото: Моја Херцеговина Извор: hercegovac.net