Из Херцеговине су се вијековима људи селили или бјежали гдје је ко могао и стигао, милом или силом –  највише у своју матицу; а све то због великих зулума окупатора или због неиздржљиве глади. Они што су остајали причали су: Херцеговина цијели свијет насели, а себе не расели.

Неки силник војсковођа – ко зна да ли одушевљен или разочаран, да ли побједник или поражени, ко зна гдје, коме и на којем језику, рекао је да на земаљској кугли нема чудније земље од Херцеговине, да толико може опсјенити и преварити невјештог путника. Час се чини мала и непроходна, час голема и раштркана. Љети жедна, тврда и испуцала, с пуно јаметина и провалија; зими снијегом и ледом окована и замрзла. И љети и зими – више неслана него слана.

Волујак је наша Ајфелова кула, а Зеленгора наш торањ у Пизи.

У рано прољеће, чим сњежни намети, и до три метра, почну да се топе, постаје мокра и блатњава. Вода куља са свих страна, али ће је бројне јаметине прогутати. Час је отворена и свијетла, као у љетно подне, час закопчана и мрачна као наквашен шињел војника на Вучијем долу крај Билеће, пред крвави почетак битке са Турцима. Дању колико– толико прегледна и прозрачна, ноћу мрачна и тешка као млински камен. Када се откине глас од уста оног што дозива – све се руши и на небу и на земљи. Настаје страх, дрхтање, молитва. То покреће лавеж паса, у чијој близини вребају гладни курјаци. Али херцеговачки кнез Григорије је спреман да се порве са најјачим вуком и да га задави. Затим се чује циктави птичји жагор, као пред највећу олују. Није ни чудо што се тада јави блејање јагњади, вечање козлића и плач дјетета у колијевци која се сама заљуљала па никако да стане. Кад векне јарац – то се оглашава ђаво. Изгледа да свако живи тада очекује глас тужаљке која оплакује и живе и мртве. Почиње да звони и сат на највишој кули, отпуштају се зупчасти точкови; не откуцава сате већ мрачне вијекове.

Препричавају се пророчке ријечи тог силника  да ће Срби од турбана убрзо изгубити државу, а да ће се Херцеговина двадесетак година и послије тога одржати. Свако ко је чуо те ријечи у страху је гунђао и пљувао три пута на манитог пророка. Али никада се не зна из чијих уста говори ђаво, а из чијих анђео. Прерушених лица је много. Зато се у Херцеговини бацују толике чини да се нечастивом пресијече пут. И увијек се три пута пљуне на три стране свијета. А окрет на четврту – значи помолити се Витлејемској звијезди.

Када тај што прича осјети да му више не вјерују, да није убједљив јер муца, он из врата пусти мало крви да сви у јези почињу да плачу и да му се предају у патњи. Мало их је који се и тада разбјеже. И онај који ни у шта није вјеровао – сада вјерује.

И шта год у Херцеговину путник у глави донесе, већ на сљедећем кораку то се мијења и не важи. И осиљене стигне голгота. Можда је тада најбоље узети мало чаја од траве очајнице која се још зове мацина трава или сури рак, па испрати грло и уста.

Из Херцеговине су се вијековима људи селили или бјежали гдје је ко могао и стигао, милом или силом –  највише у своју матицу; а све то због великих зулума окупатора или због неиздржљиве глади. Они што су остајали причали су: «Херцеговина цијели свијет насели, а себе не расели». Говорили су: «Сви смо на Косову постали, али нијесмо тамо и остали!»

Раније, док није било добрих или боље рећи никаквих путева, у вријеме грчких колонија, а потом властеле Немањића, овдје су споро и ријетко стизале вијести о догађајима у свијету. А можда је тако било и боље. Вијести о добру нама никада нису намијењене нити слате, а онима о злу увијек се надамо. Без обзира шта се гдје ружно догоди и ко је зато крив – нас ће стићи казна. Тако нам је горе записано, није важно на каквом језику и писму. Ми смо створени за муку и патњу. За друго и не знамо. Лакше нам је заплакати и закукати него рећи помоз Бог  или добар дан!

Радослав Братић (Одломак из романа „Трг соли“)