Раде Ликић: Нити је партија изгубила нити вјера добила

Ја! И ти си чуо за то. Нема ко није. Данас мој синко то вама личи, да простиш, на зајебанцију, а у тај вакат, јање си моје, ја сам добро најебо!

Неслана шала не ваља. Ти се мало смијеш и сеириш, а оном оштећеном дође главе. Када овако остариш ко што сам ја, и видиш колико си се пута с неким наруго и пошпрдно, лијепо ти буде чудно како те Бог за живота није за то кажњаво, а како ти се примако крај живота, све те више фата страх шта ће бити кад одеш Богу на истину. Хоће ли ти тамо надокнадити што је за живота пропушто. Хоће ли ти тамо праведно разрезат за свако дјело. Ако буде мени судио, како сам зарадио, и како је по божанским књигама, лоше ћу се провести. Понајвише ради те, да простиш, неслане зајебанције!

То што бреспослени народ прича и преноси ево више од педесет година, временом се изобличило. Па кад слушам данас како то неко препричава, лијепо ми се чини, да то није тај исти догађај и да се то десило неђе друго, с неким другим људима. Ето када си навалио, исприћачу ти све како је било. А ти, да фино укабулиш шта сам ја реко и да ништа у тим твојим ћитабима не прешутиш или случајно не уљепшаш.

Нисам имо година да ме дигну у војску онога рата. Право да ти кажем не знам ни сад ђе би се опредјелио. Чуј ђе би се опредјелио? Ко да би ме неко пито. Него полази кењче кад ти кажу. Немам шта лагати а и дошо је вакат да се све смије причати. Право да ти кажем ови наши Љубињци, све ти је то био голи четник. Али изузев неколико њих, није та било правога јунака. Углавном засједа, а ту су мајстори, ваља признати били. Видиш да нам је та нека подметачина у крви! Неслана шала, засједа, подвала, све нешто иза леђа. Ваљда тако научили отимајући ово мало сиротиње из камена.

Е у основну сам ти пошо двије године пред рат, а имао сам девет година. О рату ти нећу казивати, знаш бива како је било…свак на свакога у нека доба. Школу заврших иза рата ко већ васколик кењац. Из школе право у војску. Аустријска граница, КНОЈ, три године сунце ти пољубим. Бога ти јебем нећу, заборавио сам био одакле сам. Не ваља говна јест, тај што би служио у КНОЈ-у, имао је повластица кад се скине.

Тако и ја кад се вратих из војске, одмах ме примише ко филанца у Догану. Добар посао, али ако ћеш га радити по правилима, мораш се завађати са народом. Ја то нисам волио, а фино сконтао да други филанци вазда затежу око процјене и одређују вишу квоту, те ја вазда процјењуј људима мање. Бива, намириће се од ових што оштре оловком. Испрва, иза рата одмах, није био проблема са црквом. Нису се одмах снашли, па онда се завадили са Стаљином, па док је прошла та фуртутма, прошло је и пет-шест година док се није почело гледати ко попа прима и ко ђецу крштава. Нећу вала говна јести, мене су прије војске примили у партију, али нико вала није пито на партијском зашто и даље примамо попа и зашто ја идем по црквеним дернецима. То ти је почело тек неђе иза педесет друге.

Елем, како сам радио ко филанац, а био и кнојевац са нешто обуке војне одреде ме да између осталих и ја држим предвојничку обуку будућим регрутима. Не ваља говна јести, али зато ме одредио и прогуро покојни кум Славко. Он ти је био војни референт и доста се пито у општини и комитету. И заказо ти кум баш на Ђурђевдан предвојничку. Добио и ја позив те сиђем у чаршију, иако сам се мислио хоћу ли ићи, јер пуно смо пићара имали. Ти бива знаш да у нашем крају пола фамилија слави Ђурђа, па тако једни иду и а други дочекују.

Да ти не дуљим, појавим се ја у Љубињу, ђе је требало бити та ђавоља предвојничка, али не појави се нико други. Кум Славко љут, шта ће, слуба је служба, па ти мени вели да идем код њега кући, да ручам и да поможем куми Илинки изњет ђецу на Капавицу. Кум је престо славит Ђурђевдан али је исто спремо жену и ђецу на село код брата ђе се славило. Одем ја код куме и одмак с врата ухвати ме некакав ђаво, неки њепрц, шта ли која ли је пичка материна. О кума, на здравље ти крсна слава, повиках. Кума се све ко снебива, али мило јој исто. Она ђеца мала савила јој се око нога. Захваљује ми тихо, влаше, да нико не чује. Онда питам, Кума весела била ђе су ти љеб и крсна свијећа. Дану вамо да преломимо како је ред и Божија воља. Све се кума нећка, али и смијуљи. Донесе она штруцу а нађе и некакве свијеће,мало. Те ја прижежи ону свијећу, очитај оченаш и ђурђевски тропар, те преломи штруцу.

Крстимо се и кума и ја све у шеснес, има и некаква вина, а што јес јес, кума алчак, исто направила бољи ручак, и пита и месе печено, има и колача. Кад смо ручали и мало посиђели, кренемо ти на Капавицу. Идемо низ чаршију па преко Волујаца, на Жешници сретимо дубочичке чобанице. Жене ко жене, сваки ђаво их интересује. Питају нас куда ћемо. Велим ја, по ђаволу, ево пошли на Капавицу да крстимо Славкову ђецу, ја кум, биће поп вечерас у прекади, па ево да поновимо кумство. Кад смо се одмакли, чујем хучи кума и кговори, ама не тјерај шегу куме, бели ће ти ова прича доћи главе. Ко је о томе мислио, тад. Кума шутила, није ништа кући Славку казивала, и мислио сам, проће ми и ова шпрдња.

Е сад долазимо на праву причу. Шта се десило? Једна од оних чобаница што смо их срели, кад је чула да ће се крштават Славкова ђеца, врком ти је овце савила и правац кући. Њезин чојек ти је био пољар, виђела жаба де се коњи поткивају, па и она дигла ногу. Тражио да га приме у партију, па ти и он узео нове обичаје у нови вакат. Наставио славу славит, вади се да му ћаћа још није раскрстио са црквом, ко бива ћаћа слави а јок он, а у заједници живе, међутим, ђеца велика још некрштена. Напала га она, још у туђој кући, пред људима. Ко бива, ти не крстиш дјецу, бједо једна, а ено Славко из комитета крсти. Какав Славко, какви јади, мало се он опиро, на крају, задесио се поп у селу у прекади баш тада, свинћај га у кућу, нађи кума, те богами пољар крстио ђецу. Контам нешто, узеће ми ово Бог за добро дјело, јер иако сам се шпрдо и кењчио, ипак троје нових црква је добила зафаљујући мојој шали.

Прошло ти је и десет дана од тих речених догађаја позван ја на партијски. Дошли доле у салу у задружном дому, питамо се за здравље, мало кењчијамо а у то поче сједница. Мало ми је сумњиво, оклен поп на партијском, али ко ће га знати. Прва тачка дневног реда ко по белају, пољар крстио ђецу! Е напали га, критикују, те говоре, умјесто да он да примјер, он још више куражи реакцију, ма стотину јада. Пољар се врпољи, зноји, узмучио ти се, не треба ти мислит. У нека доба, ваљда скупио мало куражи, скочи се и рече, ако може друг Славко крстити ђецу, може вала и он! Наста тајац, који Славко, сви се згледаше. Мислим ја, ево ти страшног суда. После тајца наста ларма, оооо куку. Те ово, те доће ово до виших органа, те оно, кум Славко ништа не проговара до неких доба. Казује онда да није крстио ђецу., куне се Титом и партијом. Весели поп покушава смирити ситуацију говори како ни партија није изгубила члана нити је црква добила вјерника.., а ја се знојим и презнојавам. Шта ћу, ваља судбини погледати у очи, па се некако јавим и док се ларма утишала, испричам како је све било и како је дошло до забуне. Да више не дуљим, на концу су ти пољара казнили партијским укором, а мене избацили из партије и из Догане.

Ето, то ти је тако било и никако другачије. Неко прича да је Славко стварно крстио ђецу, неко да се није радило о пољару вет о лугару. Свашта се ту изокренуло, али овако ти је било како ти ја рекох. Ево, да сам неки мрачњак реко би да сам ја ту себе највише зајебо. А части ми нисам. Провео сам добар живот и на селу радећи оно што су ми и ћаћа и ђед радили. Стекао сам породицу, ишколовао ђецу све до факултета, чини ми се не би тако лако да сам осто филанац. Пензије немам, али су ми ђеца мировина. Пазе ме не море љешве. Немам вала за чим жалит у животу, па ако ћемо истински, не жалим ни за овом шпрдњом. Можда ми је мој дугачак језик и помого да останем чојек, али свеједно требало ми га је скратити јер знаш како се каже, мудро је шутит-рече кучак што је добио батине јер је вома лајо.

Раде Ликић/citajfilter.com


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО