Морах данас у Фочу, ко бива на контролу неку у болницу.

Ја сам Богу фала добро, но ђеца ме натјераше. Обоје су у Канади, нисам их видио 9 година. Дођох из Данића у Гацко, па да одморим мало.

Пијачни дан.

Те окуси мало сира, мало кајмака. Али кад дођох до ракије Автовчанке не могох стати док паре за карту не потроших. Од срца да ти кажем, тужан сам. Што но има ријеч, пропио се, од жеље за ђецом и унуцима.

Него, кад већ попих карту, ја стани да стопирам. Стаће неко. Тако и би.

Како уђох у кола, препородих се. Пресијава се све, мирише ми на мој први кожни каиш. Сиц, да опростиш ко да ме масира по дупету како је удобно. Ја чим угледах пред собом екран некакав, приупитах момче што ме вози, може ли се назват за Канаду. Тако ја и кући видим ђецу и унуке преко камере, и чујем их.

Момче ми се насмија вели: „Не може ђеде ово је навигација“. А ја њему: „Учини ђеду своме па ми их онда навиј“. Он нешто смрмља и наљева се неким напитком. Једном двапут пину, кад спустише се прозори. Вјеровали ли ми или не, баци кроз прозор лименку. Немадох кад да проговорим, он и другу боцу, па кесу, па опет лименку. Укочио сам се тако ми година мојих (а имам их много). Вриснух ја: „СТОЈ“!

Закочи нагло момче, а ја дрекнух ко неко здрав зуб из главе да ми чупа:

„Бог ти памет просвијетлио синко, шта учини ово“, он ће мени: „Ај ђеде искулирај“.

Не разумјех га најбоље него излећех из аута назад да то покупим. Он ми рече да сам луд и ко фурија пројури.

Све ми сузе удариле, а тешке ко олово. Заобилазе ме аута, ја купим све и још шта би, колико је могло у руке.

Кренух напријед, па докле могнем, нек сам луд и пијан и свакав. Нека цркнем, неће нико задуго.

Природа је дијете и дјело Божије. Ако ја будем чувао његово, и он ће моју дјецу, и не само моју него нашу.

А знам да нам је више ђеце по свијету н’о на земљи ђе су расла. Чувај их Боже, а нама опрости.

Грубачић М. Преузето са: @Gatački vremeplov