Серија портрета 44. поглавара Српске православне цркве, вероватно најомиљенијег у народу, на десетогодишњицу његове смрти обишла је Чукарицу, Младеновац и Чачак, сели се у Ниш и Врање, а аутор Хаџи Марко Вујичић прича о човеку са својих слика…

(Фотографије Хаџи Марко Вујичић)

Патријарха Павла српски народ виђао је у градском превозу, заустављао га на улици, осећао га блиским и својим. Писали су му и писма тражећи од њега савете. Једном су га, тако, питали шта да раде: имали су смртни случај у породици, а већ су заказали свадбу сина. Како жалост и радост да иду заједно? Он им је одговорио да не можемо да бирамо ни рођење ни смрт, то је од Бога, а на људима је да одлуче да ли ће да праве свадбу уз музику или да приреде само црквено венчање… а славље неколико месеци касније.

Ово прича Хаџи Марко Вујичић, аутор недавне изложбе портрета патријарха Павла у Културном центру Чукарица која је приказана и у Младеновцу и Чачку, а наставља пут у Ниш и Врање.

Марко је дипломирао на Богословском факултету у Београду. Радио је као уредник фотографије у часопису „Патријаршија” Српске православне цркве који се дистрибуира у 164 земље света. Патријарха је упознао 1995. године.

– Патријарх Павле био је 44. поглавар Српске православне цркве који се на тој дужности налазио од 1990. до смрти 2009. године. Тај период, иако тежак за наш народ, заправо је обележен националним буђењем Срба. Прослава Светог Саве као школске славе, која је прекинута 1946, успостављена је у његово време, обновљена је верска настава, ишла је Спасовданска литија – каже наш саговорник.

Он подсећа да су прве фотографије патријарха Павла снимили Милинко Стефановић, Живота Ћирић и Имре Сабо, а да је патријарх имао само један услов: без коришћења блица зато што је оперисао очи.

Сведочења о чудима

На гробу патријарха Павла и данас се дешавају чуда: неки су, молећи се ту да не дође до развода, сачували брак и помирили се. Постоје и сведочења о излечењу над крстом који је издељао бритвом у манастиру Вујан, или у Благовештењу где се замонашио. Људи долазе и намењују му, као најдражима, јабуке и друго воће, прича Хаџи Вујичић.

Сећа се и путовања у Москву 2004. у склопу донаторске вечери за завршетак Храма Светог Саве. Патријарх Алексеј чекао је нашег патријарха на аеродрому и то је био једини пут да је лично дочекао неког високог достојанственика из света. Пратила су их кола са ротацијом, а патријарх Павле пита: „Ау, Бог га видео, шта ово сева?”. Знао је, наравно, али волео је да се нашали.

– На обележавању 90 година Церске битке у селу Текеришу, патријарх је служио парастос палим борцима. После смо отишли у Шабац код владике Лаврентија. Кад смо пошли кући настало је невреме. Црни облаци спустили су се до земље. Патријарх се прекрстио и рукама закрстио пут испред нас. До Београда је пут био сув. После смо чули да је село крај Шапца „убио” град – прича нам Вујичић.

Погрешно га цитирали

– Колико је патријарх Павле ушао у народ, говори и то да му се доста ствари приписује да је рекао, а није. Тако му приписују чувено: „Будимо људи, иако смо Срби”, а једино је рекао: „Будимо људи”. За владике које возе скупа кола наводно је изјавио: „Шта би тек возили да се нису заветовали!”, али га заправо никада нисмо чули да то каже – вели аутор изложбе.

Марко указује да се ретко помиње да је патријарх на првом месту био – научник. Постдипломске студије завршио је у Атини. Био је председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма. Радио је редактуре и рецензије књига, што, иначе, каже наш саговорник, није задужење патријарха. Као врстан познавалац црквеног појања предавао је на Призренској богословији. Говорио је грчки и руски, знао латински, старогрчки, црквенословенски.

Патријарх Павле одлазио је на одмор по 15 до 20 дана у манастир Благовештење. Ту је редовно нешто поправљао, мењао браве и кваке, дотеривао плот. Младим богословима једном је рекао да обришу прашину у цркви, а они, мангупи, кажу да не знају како и да им он покаже док они држе мердевине. И патријарх је тако обрисао све прозоре у цркви!

– Из Јеванђеља по Матеју је понављао: „Ко претрпи до краја, он ће се спасти”. Говорио је да су искушења корисна. Као кад злато пролази кроз ватру и добија своју финоћу. Тако и човек треба искушења да доживљава као Божије допуштење… – каже Хаџи Вујичић.

Био је очевидац доласка страних делегација које су вршиле притисак на патријарха у вези са територијалним питањима, а он је говорио да не можемо да се одрекнемо Космета, мада странци, додаје Марко, две деценије то очекују – да црква изврши притисак на државу.

Када је патријарх Павле путовао у Пећку патријаршију 2006. припадници италијанског Кфора стали су у ставу мирно. На Косову, причао је патријарх, за време Другог светског рата Арнаути су хтели да запале Високе Дечане, а италијанске окупационе снаге сачувале су манастир. Патријарх је више пута примао и италијанску новинарку Марију Лину Веку која је, извештавајући са Космета, написала књиге: „Изгубљено Косово?”, „Затвор под отвореним небом” и друге.

Учен, скроман и штедљив

– Користио је зелено мастило, што је обавеза сваког патријарха, и то у бочицама од 100 милилитара или пола литре, јер је тако јефтиније. Био је велики књигољубац. Када га је неко питао како постити, он би погледао код Тертулијана, Кипријана Картагинског или Игњатија Богоносца, јер не пости се сваки пост исто: васкршњи је строжи од божићног, петровданског и госпојинског. Патријарх је волео мале цркве (и Павле на грчком значи „мали”), у Београду посебно ону Светог цара Константина и Јелене на Вождовцу. Тамо је забележен један његов портрет. Кад је видео своју слику, овако је реаговао: „Ух, Бог га видео! Јесам ли то ја?” – прича Марко.

Свестан прилике коју је имао фотографишући патријарха Павла, он каже да има његових 500 фотографија и још 700 неразвијених трака које чекају монографију у наредним годинама.

Ципеле
Приликом посете Темишвару, патријарх Павле је желео да купи ципеле. Када је пошао ка четвртој радњи, владика Лукијан му каже: „Ваша Светости, само одаберите, ја ћу вам платити”. Патријарх је наставио да тражи и купио најјефтинији пар. Увече је скинуо ђон са нових ципелa и налепио га на старе, а кад je неко хтео да баци кожу тих нових ципела, рекао је: „Никако, то ће ми требати поново за оправку”, прича Хаџи Вујичић.

Медаље

Од Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова до 1918. Хаџи Марко Вујичић је као уредник фотографије у „Православљу” добио златну медаљу регента Александра Карађорђевића, златну медаљу краља Петра Првог Карађорђевића и медаљу војводе Степе Степановића. Добио је и медаљу Васељенске патријаршије. Учествовао је у великом броју књига „Светигоре” Српске патријаршије, Охридске архиепископије, као и епархија Средњоевропске, Далматинске, Горњокарловачке. Предавао је верску наставу у школама у Београду

Извор: Политика