kamagra efficacité kamagra efficacité effets secondaires du viagra cialis kamagra usa mdma kamagra cialis et hypertension arterielle kamagra en sachet cialis cdiscount
Вук Лазовић, син чувеног глумца: Србин сам који игра за Црну Гору, лик оца носим истетовираног на рамену!

„Шта је спорт, шта су медији, а шта истина? О томе већ два дана размишља Вук Лазовић, спортиста, Београђанин, Србин који игра за Црну Гору, син славног глумца Данила Лазовића, стављен на стуб срама и незаштићен од оних који су умислили да преко политике, са разним бојама, истерују неке своје ратове где им место није“. Тим речима портал „Балкан хандбалл“ почиње интервју са рукометашем који је изазвао велику пажњу јер је као црногорски репрезентативац славио победу над селекцијом земље у којој је рођен. И то остварену у зеленом дресу, који подсећа на „зеленаше“, пропали црногорски покрет који се 1918. противио уједињењу са Србијом.

И, тај интервју наставља се овако…

„Као новинар који је доста тога прошао у каријери и који је пет дана у хотелу „Еуропа“ у Грацу сведочио пријатељству српских и црногорских играча и стручних штабова на челу са Ненадом и Зораном на ЕУРО 2020, дижем обе руке у одбрану Вука Лазовића, а спуштам поглед ка архитекти свега, ономе ко је мислио да је много паметно да пошаље момке у зеленим дресовима на терен у тренутку када се пола земље дигло и шета црногорским улицама и трговима. Срамота је да се више саосећаја има за играчицу у допингу, него дечка који се пушта на ветрометину када га треба заштитити од свакојаких „слободних стрелаца“ и будала. Нема ту ни чојства, ни јунаштва.

Вуче, претпостављам да ниси очекивао да ће те оваква медијска харанга задесити…

  • Ни на крај памети. Ово је већ четврта година да играм за репрезентацију Црне Горе, која је била максимално коректна у сваком тренутку према мени, као и ја према њој. Ова ситуација до које је дошло, то је новинарска манипулација. Нити сам провоцирао, нити махао било којом заставом, нити је то мени било битно у том тренутку. Ја сам спортиста који увек даје максимум на терену и који гине за сваку победу, да ли за репрезентацију или клуб. Тако сам васпитан, такве гене имам у себи.

У хотелу између момака владало је више него пријатељство. Ово није питање, већ констатација…

  • Више него пријатељство, ми смо заједно одрастали, играли заједно по Европи. То је та иста генерација. Чујемо се, видимо се, пријатељи смо. Ту нема места никаквим злим намерама, провокацијама и тешким речима. То је манипулација. Био си сведок свега тога. Видео си каква је атмосфера владала пре и после утакмице. У Грацу није било места за политику.

У целом овом хаосу, спомињу ти оца Данила и питају „шта би ти он рекао?“

  • То је за мене… болна тема јако – каже Вук, и прекида интервју у сузама.

Наставио је, после предаха, следећим речима:

  • Отац ми стоји истетовиран на рамену. Јако млад сам остао без њега. Цео живот се борим да његово име никада не обрукам. Мислим да нисам и никада га нећу обрукати. Тешко ми пада, два дана се то провлачи кроз медије, пишу ми разноразни људи неке ружне поруке, има и оних који пишу лепо. Никада нисам хтео, нити дозвољавао да ико лоше каже нешто о мом оцу или да ја презентујем њега у лошем светлу. То је за мене јако болна тема. Јуче сам током целог дана покушавао да се искључим из целе ситуације и сконцентришем на утакмицу иако је било јако тешко. Дао сам максимум против Белорусије, није било довољно, идемо кући.

Ти си Београђанин…

  • Тако је, рођен сам у Београду, отац ми је из Бродарева, Србин, мајка ми је са Цетиња, имам родбину у Црној Гори. После позива који нисам добио од српске репрезентације, због многих разлога, неких људи који су ми рекли да „никада нећу заиграти за Србију“, а које нећу спомињати. Због тих неких људи нисам у репрезентацији, а сада се провлачим као издајник и неко ко је нешто направио. Само сам играо рукомет и борио за своју породицу.

За Црну Гору имају право да играју и момци који се осећају као Срби…

  • Ми смо један народ. У мом срцу ми смо један народ. Мени је мајка Црногорка, отац ми је Србин. Волим обе државе исто. Ја сам Србин који игра за Црну Гору. Волим Црну Гору и Србију. Никада никога нисам провоцирао и никада нећу. То што је сада таква ситуација, што неки људи одозго намећу такву ситуацију, манипулишу нама спортистима…

Да није било зелених дресова, вероватно би се другачије гледало на ту утакмицу?

  • Вероватно, вероватно. То је опет политика, нећу да улазим у то јер ме не занима. Момке нисам хтео да оставим на цедилу и да кажем да нећу да играм. Они су за мене браћа, прихватили су ме као свог. Доживљавам их као своје. Изашли смо на терен, победили, прославили. Никога нисам провоцирао, нити махао заставом.

Да ли си био свестан шта би махање том спорном зеленом заставом могло да произведе?

  • Како не, како не. Зато нисам уопште прилазио тој застави, управо из тих разлога. Мој отац је био велики Србин, знам ко је он, знам ко сам ја и цела моја породица. Баш из тог разлога нисам желео да дође до било ког контакта и провокације. Осуђујем лажи које су изнете поводом те ситуације, а које су наштетиле мом презимену и породици.

Ових дана, нешто најгледаније на Јутјубу је извођење „Горског Вијенца“ у режији твог оца…

  • Знам, сигурно да јесте. Знао га је целог напамет.

После свега, пријаће ти повратак клупским обавезама у Кореји…

  • Пријаће ми, да одем да охладим главу, да се смире ствари које нисам проузроковао, али су поједини новинари изнели лажи и конструисали. Ту сам немоћан. Могу само да кажем да нисам био близу те заставе, ни махао њом, али хаос је направљен – каже Вук Лазовић на крају разговора за Balkan-handball.com

ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.

НОВО