Не, мила, ми мислимо да знамо, мислимо да све разумемо, видимо, убедимо себе да знамо расудити о човеку а нисмо свесни колико не знамо готово ништа.

Судимо људима на основу речи, дела, туђих речи а нико од нас се не пита шта их је навело да изговоре те речи и учине та иста дела.

Погледај само, када смо несрећни понашамо се као да је наша несрећа највећа, а око нас је толико људи са тежом судбином коју стојички подносе. Увек сам се питао, зашто исто не посматрамо зло, као да је оно у нама највеће, да нас оно тера да у људима видимо лоше.
Када би променили тај угао гледања, када бисмо се подсетили речи Господа нашег, које треба да пробуде нашу савест: ,,Ко је без греха нека први баци камен“ – да ли бисмо судили икоме?
Мила, људи нису рођени као лоши. Несреће и несналажење у њима, недостатак љубави и разумевања су их створили лошијим што не значи да не заслужују разумевање, љубав и опроштај.
Праштај мила, јер ти се прашта непрестано. Помири се са собом и светом око себе и видећеш свет ће бити боље место и за тебе и за људе са којима си.

Нахрани, обуци, помилуј, утеши, загрли, помени у молитви – болеће, напуштене, упокојене, несрећне и радуј се сваком тренутку јер је он дар Божији теби.

Богородичин венац