Ми смо се баш потрудили да не успијемо.
Разбили смо се у хиљаду комада без буке, без жеље да се саставимо. Знакови поред пута водили су нас у погрешном смјеру. Јесмо ли тако хтјели, или нисмо знали?
Не знам шта смо једно другом били, али ако је љубав држање за руке, поклони за рођендане, годишњице, онда се сигурно нисмо вољели.

Не бих се кладила да знаш када ми је рођендан, али зато бих живот ставила на коцку да ћеш по највећем мраку наћи сваки мој младеж и уснама и прстима. Не сјећам се ни када нам се десило ово. Знам да смо се једно у другом препознали, а све остало је дошло само по себи. Глад, жеља, круг.

Љубав је нешто сасвим друго. Љубав је кад сањамо исте снове, кад имамо наше мале тајне, заједничке фотографије, планове за будућност.

Ми нисмо имали времена за снове, нисмо имали планове ни за сутра, а камо ли за будућност. Имали смо у ствари јаку жељу од које се умире, лакше него од љубави. Нико не љуби као ти, нико не гори као ја, зато и пеку додири, зато боли тијело, зато никад не нађеш мир. Није то љубав, љубав је за слабиће, ово се једном доживи, а онда од тог и живиш и умиреш па како год да се звало.
А што се тиче нас, отишли смо у три лијепе, као да нас није ни било.

Снежана А. Топаловић