Текст о народним обичајима из Гацка, којег преносимо, написао је Лука Грђић, новинар листа “Босанска вила” 18. јуна 1888. године. Обзиром да је тешко разумљив и написан народним језиком преносимо вам га у оригиналу без икаквог уређивања.

“При карећењу се нико не иједи, но памти па врати. Прстена се још играју и у руке, н то овим редом. Посједују сви измијешано мушко и женско; један од мушкијех узме прстен у туру (савијена марама) па тутне једном понајстаријем који се зове пан, у руке или у њедра, па онда свима редом (женскињу се крије само у руке). При скривању пази код кога ће највјештијега оставити, а чешће се догоди па га остави и код себе или сакрије у своју туру. Када све обреди сакривајући, онда иде пању па га пита ударајући га туром по длану: ‘ђе је прстен?’ а он одговара ђе мисли да је; на примјер рећи ће: ‘удари ми једну за се!’ Овај ударајући га говори; „није у мене!“ „Удари ми једну за туру!“ а сакривач ударајући га опет говори; „није у тури!“ то јест ако га није у тури оставио. Ако ли је прстен уза сакривача, он га преда одма пању, ако ли није ни у њсга ни у тури, онда пањ погађа даље, на примјер рећи ће; „удари ми једну за Пера!“ Ако је прстен у Пера, сакривач удара пања још једном, па му рече: „ето ти га!“ ако ли прстен није у Пера, онда сакривач иде к Перу па ударајући га туром по длану пита га: „ђе је прстен ?“ и тако све редом док се прстен нађе. Они који прстен нађе иде па крије даље, а онај што га је пред њим сакривао, буде му пањ. Још једну сам смијешним гледао, како прстен иза појаса краду, а то само кад увате невјешта. Опклади се један између њих, да ће му украсти претен из њедара, само да га свеже за крај канице, а њему дадне други, па нека он онда добро дружи у рукама. Прстен ваља да је у њедрима, а он ће вели само пухнути, па ће му прстен сам доћи. Када се овако опладе, онда онај који се опкладио, свеже прстен у ресе од канице па га намјести ономе невјештаку у њедра под лијево пазухо, а у десну руку да му каницу да држи, па онда иде све полагно уз каницу пушући и нешто у себи мумлајући. У том му двоицда још помажу капицу држати, а све гледају га заклоно те онај што му је прстен у њедрима више и не види. Када ови приђу на врканице, онда четврти дохвати једну ћасу воде, па проспе у каницу, а ова три каницу уолуче и затегну, те вода за тили час слети у њедра опоне који се опкладио, а он не знајући шта би с њиме, пушти каницу и скочи ко опржен, а остали ударе смијех; преварени видећи шта је, удари ли сам у смијех, да бар мало бруку забашури. Пошто се младеж наигра донесе се кава, које по неколика филџана попију. Послије каве туре се гусле па сриједу. Око гусала се препиру млого, који ће почети, ‘а ,ну ти боње умпиеш!’ почећу, божија ти вјера, зна боље Обрен!’ те тако препирући се најпотље сви навале на једнога па отпочне, а остали пажљиво слушају. Када се гусла и пјева такова је тишина да муха прелети, чује се. Опако се веселе док кокоти почну пјевати, а у кококе се разилазе својим кућама. Тако се цијеле месујеђе проводе, идућн један другом Уз месујеђе је од кућни радова не раду; мушкарци изгоне ђубре, а женскадија: чешња и преде вуну, лан и конопљу. Исти су обичаји п код мухамедоваца са изнимком, да женскадија на особ сијели.

Izvor: gatackivremeplovv.wordpress.com